piše: Đurđa Vukelić Rožić
Gda se udavala naša vnuka Vesna, da bi je reč rekla o tome kaj je brak zaprav. Naj proba živlenje kak i vsi mi, ionak ne bi poslušala nikterega, a kam svoju babicu. I sad, kaj je, tu je, i mi selaki moramo na svadbu dojti a nesmemo vnuku osramotiti. Skupi stolci nesmeju ostati prazni.
Gda je sused Mareković išel v Zagreba, odvezel me je do velikoga trgovačkoga centra gde sem se imala ali baš lepo obuti i obleči za tu svadbu, kak Bog zapoveda. Deca su mi dala peneze. Moje čeri mi buju posudile dopasiranu tašku, več prama tome kaj kupim. Onda su me naručile kozmetičarki, pedikerki, studio ovej, studio onej, pak studio za obrve, a majke ti mile, trebalo me rastaviti na delove kaj robota naj bi o sakumu delu neko briguval, bi si zašparala nekaj cajti. Još malo pa bumo imeli studio za levu obrvu, desnu obrvu, manikuru nofta kažiprsta, studio za nofte palcov. I tak to. Ova kaj dela obrve ne žbuka ze šminku, morala bum najti nekteri drugi studio.
Mareković je rekel da se bu javil gda pe domom, tak za tri-četiri vure. Putem mi je pripovedal, vutem centru imam gde sesti, kaj jesti, kavu spiti, naj se vžijem civilizacije. Točno tak je rekel, prasec jen stari, kaj je z te civilizacije pobegel na selo. Ostavil me je na parkirališču, potrefila sem najti ulaza v zgradu i mam snimila tri prva dučana z desna z mobitelom, tak da se bum znala vrnuti čez ista vrata. Na te strane sveta me bu moj šofer pobral. To ze snimanjem dučana mi je Krivušićka prišepnula, toboš te center je kaj krletka, moraš znati ziti vun. Ona se v tem katakombam zgubila čak dva put. A, spametna baba.
Korak po korak, za neveruvati, pa to je Amerika z filmi i serij kaj sem je videla. Pratim vsu tu lepotu i divotu, probam nekaj robe tu i tam, odem dale. Naskoro lačna i žeđna, sela sem si i posladila se z komadičkom pizze i kavicom. Vura vremena je vmorena, grem dale. Kad, v trejtemu dučanu zbila najdem prelepu opravu v boje lubičaste lubičice (ja na vrtu imam i bele lubičice), z tenkim šarami kaj se motaju slično ko vitice vinove loze, debline jen-dva millimetra vu farbe staroga zlata i rozaste. Prelepo se prelevaju, ni ih preveč i nesu napadne, ali mi je oprava predugačka. To bu moja Lubica skratila, ona ima zlatne ruke. Našla sam i lepe šuze, mekane z malu peticu, crne z lubičastim mašlekom. Za neveruvati kak je to bilo lepo skupa, ima baba sreču.
To je bilo to, još sem imela dve vure za potrošiti. Kupila sam nekakove jeftine šlape da morem pribirati milje po temu centru, a da sutra morem nastupiti na bine našega funduša. Kak dosad, tak odsad. Po istine, čukli su mi vmorili noge v šuzam. Onda, Ifkica z eskalatorom gor, po štengami dol, kupila sem dedu prelepu svetloplavu košulu z tufnicami tamno plave boje i kravatu k tomu, milina za videti. Tri kilometra daleč sem našla boutique, kaj da sme Francuzi. Mali dučan je mali dučan, vraga nam treba tuđa reč, več sme amerikanci v marketima, a stari Mareković se duri da se vse poamerikinizeralo. „Boutique“ se je z francuskoga dotepel, valda on zna, am je profesor francuskoga jazika. Svoje Lubice sem kupila prelepi svileni šal kaj joj pe vuz onu bordo opravu v ormaru, a još ju ni oblekla. Jako je zrezana oko vrata a ona to ne voli.
Odvezla sam se na trejti kat istok, reku tu sem već bila, tam gore je boutique sportske robe i opreme, bum vnuku Igoru zela lepu majicu ili več nekaj. To je jeno predobro dete, stalno pomaže dedu i babe na gruntu. A kad tam, nema toga. Zginulo. Pitam deklu na pultu “Informacije”, veli ona mene mi to tu nigda nesmo imeli. Pitam ja nu na koju stranu sveta je istočni izlaz, veli ona na ishodu. Reku, lepotica, pokažite mi z rukum kam moram iti. Ja sem prede bila vu vašemu drugomu centru, sad sem se zmotala. “Pođite ulijevo, pa onda skrenite desno. Eskalatorom se spustite na drugi kat. Uz WC-e lijevo, onda se stepenicama spustite još niže. Nakon toga…” Am se zgubila več na prvomu eskalatoru. Deklice sem se zafalila na strplenju: “Bilo bi bolše da sem ostala v svojemu selu!” Ona se samo nasmijala, držim da sem potrefila kaj mi ni smela reči.
Odem točno kak je rekla i ve ti ga na, za pol vure naletim na izlaz. A tud nis došla, gledim na mobitela, to nisu te “boutique” kaj sem je snimila na ulasku, a sad bi mi se trebali pokazati na moje leve strane. Nazaj komad puta. Pitam dečeca kaj prodaje kekse posredi ganjka, širšega nek naš štagel. A on, ni mislit, veli pervi dan dela i sam se vjutro zgubil, mislel je HGSS zvati naj bi ga našli. I sad si ja mislim, to su tak naredili za zmotati kupce kaj bi bili dešparatni i tešili se kupuvanjem sega i sačesa. Kaj im treba i kaj im nigda ne bu trebalo. Onda to zamotaju v pisani paper i nekome porineju pod bora.
Prhnem po eskalatoru gore, levo, pak levo, pa dole, odem desno, niš. Sednem na klupu, otprem čekuladu kaj sem ju Marekovičevomu vnuku kupila, zasladim si živlenje, popijem malo vodice kaj sem imela flašičku v torbe z našega zdenca, i put pod šlape. Pitam jenoga gospona, finoga, zgledi čist kulturno i vučeno: “Oprostete, ova se babica zgubila, treba istočni izlaz, morete mi pomoči?” A on ni pet ni šest: “I speak English!” Bem ti vse, te se dobro zvlekel. Tak bum i ja gda me neko nekaj pita odbrusila. “I speak English!” I rešim se brige, vraga bi kakove babe risala kartu sveta.
Onda, na klupe na čošku samo dragi Bog zna čega i gde sedela je lepa mlada žena i spominala se z mobitelom. Gda je začkomela, poprosim ju jeli morti zna gde je istočni izlaz z tega rešta. Veli ona, „i ja idem u tom smjeru, pođimo zajedno.“ Fina gospica, Bog blagoslovi. Ruku pod ruku, trudne, prepešačimo mi pet kilometri sim pak tam, gore dole, levo desno i ve ti ga na, na izlazu smo. Sunčece sije, lepi dan. Zove ona svojega šofera a on se tak zderal na nu da sam ga čist lepo čula pol metra daleč od mobitela: “Rekli smo južni izlaz, kozo!” Ja, da bi reč rekla, gledim na svega mobitela, to su ti dučani vuz koje sam prešla čim sam došla. Da pem vun a prosi mene ženica: “Molim Vas pođite sa mnom, ono čudovište od muža će se derati na mene do besvijesti, ne smijm priznati da sam se izgubila u tom centru i zaboravila na kojem izlazu će me čekati. Naime, svi su oni jednaki …”
Velim ja ne da je to po istine. Ja pem žnu za pojačane. Tešila sam ju: „Nni dobro z mužima, i ne vala bez nih. Nema tu leka, najte se sekirati…” Sela sem v nejni avuto i poprosila šofera naj me odveze do zajne lipe na parkirališču, istok. Celo vreme je klel a mi sme si same namignule i da bi reč rekle. Gda me je klopotec skipal z avuta vun, sela sem si na klupu pod lipum, na onom mestu gde me je Mareković ostavil. Študirala sam si, morti je gospa štela reči da su vsi ti centri jenaki, a ne muži a ja sem podletela pred rudo. No, kaj je tu je. Nad glavum mi je drečala nekakova muzika celo vreme, a zvučnika nis videla v gušče. Mareković je došel srečen kaj dete, negvi su mu dali nekakvoga ordena za več nekaj. Čak me je na kavu zval v bar vuz autoput, mi je spripovedal svoju storiju. Nikak se zgasit. A ja, da bi reč rekla, same sam se veselila mirnoće i topline doma v našemu prelepomu, Gornjemu Moslavačkomu Selu.
———-
Manje poznate riječi: oprava – haljina; firunga – zavjesa; federi – opruge; pomada – krema; ščemer – otrov; taška –torbica; vitica – rašljika; ishod – istok; dešparatan – utučen, zdvojan; gušča – krošnja.