POLITIKA.COM
Najprije bi vas se skupa štel pozdraviti. I preštimane dame i preštimanu gospodu. Najte mi zameriti kaj mi Ustav dozvoljava da se izražavam na svom materinskom jeziku.
Kad sam bližoj i daljoj rodbini rekel da sam se registriral na Pollitiku.com, gledali su na me kak bik u šarena vrata. Očekivao sam podsmjehe i zajebanciju, dočekao sam samo slijeganje ramenima, i ravnodušnost. Nihov komentar je bio; Kad pes ima cajta liže si jajca.
Tu pri nami v (donjem Međimurju) med dvemi vodami, nemamo vinograde, ili kak bi mi rekli gorice, no navek nam nekaj zraste na našim brajdama. Imamo i mi „ čuvene“ sorte grožđa. Francuski hibrid, domaći žuti direktor, Izabelu, crni direktor zvani „futak“ i time doprinosimo ekologiji i zaštiti okoliša. Ne moramo špricati raznim otrovima. Ako Bog da da rodi super, a ako ne velimo ovak; – Dva grozda dvesto litri vina.
Ak je Jezuš mogel z vode napraviti vino (a Judeja baš ni bogata vodom) kaj ne bi mi između Mure i Drave. V našem mestu nisam ja baš neka šarža, pak me zato i župnik pri blagoslovu kuća ostavi zadnjega. Fini je to čovek i razuman, a ne kak tam neki. Dok moli skup z nami oči mu šaraju po stolu. Ne znam je li išće fleku na stolnjaku ili gleda kaj je na tacnama i tanjurima. Poslije blagoslova hiže i družine lijepo se raskomoti i uz meso iz tibljice, domače čurke (krvavice) orehnjaču i makovnjaču, međimursku gibanicu se skupa zaljeva s pravim domaćim tudumom. Čisti samotok. Ajngeli bi ga pili. A more ga poteći da te Bog oslobodi. Ove godine on i zvonar su se tak nagnojili da su počeli pjevati bećarske pjesme kojih se ne bi postidjeli ni najveći kurviši.
Vidim da se tu na pollitiki svadite prek na prek. Malo mi je čudno zakaj se svadite kad niste mejaši, pa da vam neko preore među. Dobro malo se i mi dograbimo oko stranki i te Europe.
Isto kak i tu jedni su za drugi protiv, a celo mesto je procvalo od naših kak smo ih onda zvali „Yugo švaba“. Deca si im i dan danas tam. Kak samo lepa imena imaju. Rony, Alfons, Gelinde, Gertrude, i kaj ti ga ja znam. A kak samo znaju pripovedati njemački. Dobro domaće reči su pozabili ali se bumo mi navčili po njihovom kad dojdemo u EU pak se bumo razmeli.
Takvi smo mi ljudi. Lako se prilagodimo. Asimiliramo. Kod nas nigdar ni bilo nacionalne mržnje. Dobro morti i je dok smo bili pod Mađarskom okupacijom. Onda smo mrzili Mađare, Srbe nismo imali a prek s Hrvatima smo se slagali.
Gde bi nam bil kraj kad bi nam ova vlast obnovila štreku za Zagreb i Rijeku. To je bila prva pruga Kotoriba – Čakovec. Zamislite si samo uštede. Moj kum iz Belice fali Čačićev autoput jer sad za jednu vuru dopela krumpira v Zagreb. Koja bi ušteda bila kad kamion natovaril na teretni „šnelcug“ i za dve vure bil u Rijeci. A vele da se taj autoput ne bu isplatil 150 let. Mom kumu je donesel bogatstvo. Za štreku bumo vidli ko bu zaslužan.
Muči me to kaj mi iz donjeg Međimurja ne bumo mogli tržiti krumpira v EU. Ne znam kak oni z gornjeg Međimurja kane plasirati svoja vinčeka koja su fakat prva liga. Samo mojega direktora spiješ dve tri litre i samo laješ. Njihovog Rizlinga popi litru i tak si pijan kak sveti Ivan. No se bu nekak na dobro zišlo. Pak je to ipak samo 2012.
Evo sad o meni znate se.
Lajavec
Ovo ne bu zišlo na dobro. Tri litre direktora i domača čurka s kislim zeljem i kuhanim krumpirom.
I opet nam veliju kak je pri nas jako slabo. No dobar tek.
Supač! Prava domaća spika! Kaj se vina tiče, osim tuduma i izabele vu Međimurju, točnije Štrigove, more se kupiti prava kapljica koju bi i Evropejci rad pili.Znam o čemu govorim jer sam sa svojom purgerskom pajdašijom godinama kupoval štrigovečki šipon od kojeg se “lajalo na mesec”.
Čestitam pajdašu pod kodnim imenom Lajavec kaj je svojim tekstom približil Međimurje onim čitateljima koji taj lepi hrvatski kraj znaju samo po krumpiru a mi starejši po “belega peska”. Nadam se,da bumo sad češće imali priliku pročitati vrsne štiklece iz najsjevernije županije Lijepe naše domovine.