piše: Branislav Mikulić
Prošla je godina otkako je otac umro, nikako nisam mogao prihvatiti da ga nema. Stalno sam mislio tu je negdje, doći će. Kad bih čuo korake u stubištu, načas bi mi se pričinilo da je to moj stari, da će zakucati na vrata. Ili kad bih s prozora vidio osobu kako se penje ulicom, pomislio bih da je to on. Naprezao bih oči da vidim da li se taj što dolazi uz ulicu gega kao otac. Pa kad ne bih vidio njegovih znakova u hodu dolazeće osobe, brzo bih se odmicao od prozora, osviješćen istinom, a rastužen. Takve i slične pričine su mi se ponavljale, skoro redovno.…