nekad nas zovu daljine posute bijelim oblacima
obično to biva na granici sna i buđenja
nekad je jutro zgrčeno poput nedopečenog kroasana
i samo čekamo luđačke sirene da zaobiđu naš dan
nekad se ne usudimo željeti više od ropstva
u kojem kušamo kruh sa sedam kora svoje obmane…
Zašto mi je pogled u nebo uvijek neodoljiv?
Divim li se to kreatoru ma tko to bio
Ili mi se čini da na zemlji nije dobar posao napravio?
Pa ipak uz plavo i zeleno je neodoljivo:
Šume, proplanci, njive i livade,
Kao i korovom obrasle ravnice.…
Kao da oduvijek su tu bili,
zeleni, visoki, viti,
urasli čvrstim korjenjem
k’o naše djetinjstvo mirni.
Činilo se, rasli smo s njima i mi
kada smo ih gledali… zelene jablane.…
Filip Crnov, mladi Hrvat iz BiH, učenik IIIe razreda, Srednja škola Uskoplje
Ja sam onaj o kome ste svi čuli, a nitko me ne zna.
Ja sam onaj čije ime piše na kamenu, ali nikome ne znači.
Ja sam onaj od kojega svi bježe.
A sjećam se vremena kada nisu mogli dalje od mene.
Danas možda rano je,
