Martina Miladinović
Hej, stranče ogorčen i ljut,
gdje nam je nestao žar?
U očima ti vidim, pod noge stavljaš put,
a u ruci ti pretežak, trošan kofer star.
Što nosiš u njemu?
Što te to steže u grudima?
Nalaziš li nešto lijepo u svemu
ili te bije strah prema ljudima?
Svi peroni za tebe su tijesni
zato bih rado da ostaneš.
Ne odnosi mi s usana san svoj bijesni
da kao vatra u meni ne ugasneš.
I oči se tvoje u mahu kapljom pune.
Tren je potreban da padneš ničice.
S vremenom pred tobom san mi trune,
ti odnosiš sve važno, ostavljaš sitnice.
O, zašto nebo ne zaplače,
tek da ne plačem sama?
Ostani moj stranče,
život je pred nama!