piše: Jadran Šantić Šangarelo
Puno puti kroz moje štorije san van zna spomenit moga velikega prijateja MLADENA STIPIĆA zvanog MAČAK,e i sad san doša prid zid na kojemu bi triba za vječnost napisat štoriju momen prijateju i sa njon se oprostit od njega zauvik.
Prin nego tu jebenu rečenicu izustin joli napišen moran van spjegat ko je i kakvi je bi čovik moj pokojni prijatej MAČAK.
Kad se pišedu karakteristike o čoviku red je odma ako je to istina napisat da je bi dobar pošten i duševan čovik. Poza tin je dobro napisat i ostale njegove vridnote a moj pokojni prijatej ji je jema puno. Bi je stručnjak u svomen poslu i ka takvi jako cinjen ma jopet moran naglasit da su ga najviše ka tehničkega diretura u više poznati firmi u Zagreb osim rukovodstva najviše cinili i do njega držali njegovi radnici.
Zašto? A bome zato jerbo je prama njiman bi više nego čovik.Uvik je zna izač u susret radniku i učinit mu uslugu a to su oni pantili i jako držali do njega. Osin tega mnogi među nama nisu znali da je bi vrhunski sportaš i to vaterpolista u Split, podvodni ribolovac a bome i vrstan igrač na balote pa i uspješan trener našega najpoznatijega balotaškega kluba ZRINJEVAC iz Zagreba.
Sa tin klubon je osvoji i svjetsko prvenstvo a balote sa tega svjetskega prvenstva pokloni je meni ka dobremu prijateju. Te balote i bulin čuvan ka relikviju i nikada nisan sa njiman zaigra iz poštovanja prema momen prijateju MAČKU.
Ma skoro san zaudobi, a to bi bi grij jerbo je moj pokojni prijatej bi najveći zajebant na baloti zemajskoj a bome i šire. Puno puti san mislija da on bome po noći sanja zajebe i barufe koje će sutra prodat i stvorit zajebancije pune smija.
Eto ka takega čovika mnogi če ga zapametit i rado se sitit njegovi funcutarij. Moran van spjegat koliki je bi borac ti moj prijatej:
Prin 18 godin mu je dijagnosticirana leukemija. Prisađena mu je koštana srž i bome se lipo rekupera no poslin nikoga vrimena se ta zločudna boleština vratila i njemu su opet prisadili koštanu srž da bi ga spasili i bome jesu. Bi je stalno pod likarskin kontrolaman pija puste bibite i bogami živija lipo se družeći uz jiče i piče dobar dil svoga priostalega vrimena.
Puno puti mi je zna reč …Jadro triban živit svaki dan ka da mi je zadnji i mislin da je tu jema prav.
Užežin svakega lita jedva je čeka sa menon partit iz Zagreba u naše malo misto jerbo se tamo na more u srcu Dalmacije najboje čutija. Koliko je veliko društvo jema mora je vodit pismene napomene da ne bi zaboravi di je, kod koga je i kada na marendinu i tako svaki dan. Društvo je bome bilo veliko i šaroliko ma svi su bili ka jedan spremni izist i bome popit ka judi pa ča bude.
Sve je to bilo lipo i dobro dok prin dvi tri godine ni dobi jednu jaču kemoterapiju koja mu je činila dobro samo je jema zajeb sa nogan od te terapije ni moga puno odit jerbo su ga bolila stopala.
Uvik je iz kuče do našega kafića KARAKA dolazi na bicikli i to pola puta vozeći a pola puta gurajući se nogan ka da nezna vozit biciklu jerbo mu je tako bilo najlakše. Svaki dan san bi snjin i kad nije bilo drugi destinacij za marendin bi je u mene doma a ja san ga stalno u Zagreb izvalaći iz kuče da nebi pensa o bolesti i pa u apatiju.
Kroz cilo to vrime o jebeni boleštin dva puta je operira srce jerbo ga je počelo izdavat . Da vrag ne ore i ne kopa vengo smo o zlu misli moj ti je prijatej MAČAK jema ništa manje vengo 18, e lipo ste prošptili 18 jebeni i teški dijagnoza i bolova je od toliko teški bolesti.
Ma on se kontra nji bori ka lav, ma ča ka lav, ka tigar jerbo jako je voli život. Prin dvi godine je od čere dobi malega unuka zvanega BORNA koji je kako bi on reka pogan ka vrag a dite je muško samo malo živje nego obična dica mislin da ga samo u živosti šišaju moja dva unuka koje nemoreš pogledon ulovit.
Kako se ovo lito bližilo kraju došlo je vrime da se gre nazad u Zagreb na likarske kontrole i vižite kod pusti likari a na to zadnje putovanje ga je odveja njegov zet Velimir koji se vrača u Njemačku di žive sa Mačkovon sestron Nadon pa mu je to bilo uz put.
Poslin sedan osan dan boravka u Zagreb pozlilo mu je i odvela su ga kola hitne u ošpidal di je poslin par dan ispusti dušu i parti bogu na istinu.
Možda mu je bilo suđeno umrit u Zagreb, ma uvik mi je govori kad partin molin te moraju me pokopat kraj dida Zamarje čiji je i nadimak vrlo često koristija. U naše malo misto šematorije je na brdu visoko i jema lipi pogled na more, Pelješac, Hvar, Korčulu, Ščedro i Vis kad je lipo vrime poza bure i mogu van spjegat da su ga u Zagreb na Mirogoju došle ispratit jarpe svita ča prijateji poznanici i njegovi radnici koji su mu odali posljednji pozdrav a u naše malo misto da i ne govorin.
Cilo misto je bilo gori da se oprosti od našega dragega MAČKA. Svi su čekali da ja rečen par prigodni besid i oprostin se od moga prijateja ma nisan moga jerbo su mi suze same tekle ka na špinu a u grlu me je stiska i gušija grop koji mi još ni partija.
Niti san moga govorit a najskoli nisan moga ni štit jerbo bi se uguši o plača. Eto sada sa malin otkolon u vrimenu Vama pišen štoriju o mome velikomen prijateju MAČKU kojega ja a virujen i mnogi nikad nečemo zaboravit.
Da povučen paralelu momen pokojnomen sinu san napisa na nadgrobnu ploču „ UMRLI SU SAMO ONI KOJI SU ZABORAVLJENI „ i to naglašavan za moga MAČKA i tvrdo virujen u to da njega neće bit lako zaboravit.
I zadnja vrlo važna vist sinoć me na mobitel zove Šime Rosin najdraži rođak pokojnomen Mačku i lipo mi pripovida kako su se u naše malo misto našli nji dvadesetak i učinili lipi oproštaj od Mačka uz vrhunsku spizu koju je spariča veliki meštar o kužine Pere Jurec i bome su dugo dizali čaše za pokoj duši našega Mačka.
Eto štioci dragi ovo je samo ka epitaf mome dragomen prijateju a mislin da ču se njega i njegovi baruf sitit i u budućin štorijaman jerbo je u humoru bi jako produktivan i zabavan a prepričavanje njegovi baruf nikad ni dosadno. Dovidova, živi i veseli bili
pozdravja vas vaš morski čovik Šangarelo.