Da bismo ocenili čovekov život moramo pogledati odakle je pošao i gde je stigao
piše: Jelena Stamenković
– Moja je obitelj bila pobožna. Od sedme godine smo išli na vjeronauk. Ko nedjeljom ne ode na misu navečer ne smije izaći. – Priča kuma crkve u Bačkom Gradištu, Ana Jovanović, rodom Banjalučanka.
– Moj otac Jozo Radman je bio bogat, lijep poželjan mladoženja. I mama Katarina je bila lijepa, al sirota. Rano je ostala bez roditelja pa ju je othranio brat. Jednom kad su izlazili iz crkve čežnjivo je rekla prijateljici: Joj, kome li će ovaj biti muž ?
Jozo je to čuo, okrenuo se i rekao: –Možda i tvoj.
I nije prošlo mnogo Jozo je zaprosio Katarinu. Izrodili su devetoro dece.
– Ja sam najmlađa. Mama mi se nije nadala, niti me je željela. Pokojni tata mi je pričao da joj je rekao: „Napraviš li to ne vraćaj se kući ! ” U početku me nije gledala, a kad je tata umro, a svi se razišli govorila je da je sretna što me ima.
Nas sedmero je odraslo. Završili smo škole, poženili se i poudali. Svi su napravili svoju kuću, a ja najmlađa nisam, pa krenem u Njemačku. Tamo mi je već bio brat. Znali smo da potječemo od Nijemaca, ali tata nije želio pričati o našem porijeklu. U Njemačkoj sam u imeniku našla mnogo obitelji Radman, ali ih nisam zvala.
U početku sam radila kao kuharica, pa sam prešla u pekaru i naučila da mijesim kruh. Poslije sam radila u trgovini mješovite robe. Naši su me kritikovali da dižem nos i ne pričam naški. Ja sam odgovarala da na radnom mjestu moram govorit njemački. Neću da Nijemac stoji iza mog zemljaka mi pričamo, a on nas ne razumije. Tu sam došla radit i poštujem taj jezik i državu. Često sam i nedjeljom radila pa nisam mogla u bogomolju, ali kad god sam prolazila pored crkve, bez obzira čija je, ako je otvorena ulazila sam da se pomolim Bogu.
Naša snaha je sa suprugom Vladom u Gradište došla početkom veka. Vladimir je čuruško dete, neželjeno, vanbračno…
– Ja sam odrastao u hraniteljskim porodicama. Moji dečački snovi su me vodili u svet u kom ću kad odrastem imati svoju lepu, veliku kuću, ženu, automobil…
Dvogodišnjeg Vladu i njegovu šestomesečnu sestricu Kaju, Centar za socijalni rad smestio je u čestitu porodicu Jevrosimov.
– Kod baba Kate i deda Nove sam proživeo prave dečije dane. Deda mi je bio idol. Čim dođe s posla svoj šešir poljočuvara mi baci na glavu i pita: “Di si mali? Kuda ćemo nas dvojica sad ići ?”
Kad sam krenuo u školu on me stavi pred sebe i kaže: „Moraš učiš školu. Vidiš kako se ja nepismen mučim. Bez škole si ništa.
Ćerka hranitelja je prešla za Novi Sad i nagovorila roditelje da idu s njom. Opština nije dala da se deca sele i smestila ih u drugu porodicu.
–Prvog aprila 72. godine su me vratili opštini, a žena iz Centra za socijalni rad mi je rekla: ” Vlado, moraš se snaći “.
Nesrećno dete se snalazilo potucajući se od nemila do nedraga. Radio je poljoprivredne poslove, orao, vozio traktor… Sa 16 godina se dokopao radne knjižice u gradištanskoj zemljoradničkoj zadruzi “Bratstvo jedinstvo”, 75. godine otišao u Istru u vojsku i kao najmlađi vojnik u klasi 25. juna proslavio osamnaesti rođendan. Sledeće godine se oženio. Kupio plac, počeo da pravi kuću, dobio dva sina. Žena obolela. Teško se živelo.
– Od svađe i galame sam 84. pobegao u Nemačku. Radio sam sve i svašta, čistio zgrade, prao prozore banaka, uveče po restoranima prodavao ruže. Tad sam sinove Đorđa i Branislava smestio u internat, koji sam uredno plaćao.
Mislio sam da je vreme da nađem ženu za život. Na dočeku 93. godine sam upoznao Anu. Ona oće …neće, rat se zagužvao. Naši prijatelji bili protiv: „Ti nisi normalan, u Jugoslaviji se ubijaju, a ti ovdje s ustašicom .”
– Šta je to mene briga! – Odgovorio je – Ako si ti Srbin idi tamo pa brani Srbe. Šta te se tiče moj život i moja sreća.
Sad posle više od dvadeset godina Vlada kaže :
–To je bio dobar izbor. Ana je lepa, vredna, čista, čestita, sve… Kad izađeš s njom, kad neko dođe u kuću moja Ana je uvek žena na svom mestu.
Kad sam kročila u Anin i Vladin dom dočekala me je švapska urednost, toplina porodice, miris sveže ispečenih projica i mačak Miki, koga Ana smatra zaslužnim što više nema bronhitis. Kaže: u nemačkim novinama je pročitala „mačak u kuću bronhitis iz kuće“.
Jovanovići su na glavnoj ulici. U kući video-nazor, centralno grejanje, bunar, velika garaža i radionica. Vladin šef Bernard Früh ih je nagovorio da odu iz Nemačke i ponesu posao. Ovde su osnovali firmu s nekoliko radnika s kojima za nemačko tržište …šiju-čičak trake za fiksiranje kabela za struju, kompjutere…
– Od kako smo došli u Gradište ja idem u pravoslavnu crkvu. Nisam prešla u pravoslavlje. Ja svoje volim i poštujem. Od 6000 stanovnika sela pola Srbi, pola Mađari. Mađarski ne znam pa ne idem u katoličku već sam u pravoslavnoj crkvi …Kaže Ana a Vlada dodaje da su sretni što im je pripala čast da budu kumovi seoske crkve.
– Ulogu kuma sam shvatio najozbiljnije i želim dati svoj maksimum. Sredili smo ogradu i kandelabre, popravili svetla koja obasjavaju crkvu, obnovili crkveni spomenik, ošišali živicu, prekopali stazu kraj crkvene ograde. Ana je posadila 30 ruža i uredila gredice dana i noći. Za Božić je dekorisala crkvu.
Vlada i njegovi prijatelji konjari Srbi i Mađari organizovali su božićnu povorku. Deset fijakera s upregnutim gizdavim konjima prošli kroz selo. E, da je hranitelj, deda Nova, mogao da vidi svog Vladu kako sa ženom sedi u prvom fijakeru i snažno stiska badnjak.
– Kod dede Nove i baka Kate u Čurug na groblje idemo svake nedelje i divimo se seoskoj crkvi i želimo da tako bude i u Gradištu – kaže Ana , a Vlada dodaje:
–Dobro je da je došao sveštenik Aleksandar Popović. On je peti sveštenik od kako smo ovde. Mlad je, dobar, tih, obrazovan, razume ljude. Voleo bih da ostane.
Sveštenik objašnjava da da je parohijski dom bio u lošem stanju. Vlaga u zidovima soba dostigla je metar visine. Opština Bečej je pomogla da se stambeni deo kuće preseče, provuče izolacija, betoniraju podovi i stavi laminat. Selo sakupilo novac da se pretresu kaljeve peći i kupe novi prozori. Kumovi platili farbanje stolarije..
Da bismo ocenili čovekov život moramo pogledati odakle je pošao i gde je stigao. Snagom duha, otvorenošću uma, čestitim radom i verom u Boga Jovanoviću su prešli put vredan poštovanja.