Ćuko mu je platio i svoje i njegovo neznanje
piše: Željko Jelavić
Šezdesetih godina prošlog stoljeća u punom jeku ekonomske, i ine, emigracije, krenuo i Roko iz jedne bosanske zabiti, trbuhom za kruhom, ali i za salamom, mesnim doručkom i ostalim „derivatima“.
Kako se bojao vode i nikada nije naučio plivati, tako ‘Merika nije dolazila u obzir.
Stoga se „otisnu“ Ćirom (malim uskotračnim vlakićem) do Broda na Savi, a zatim pravom „željeznicom“ drito u Njemačku.
Mladac je bio tada tek prešao prag sazrijevanja, mada ga je mnogo kasnije počeo konzumirati, te „nafilan“ znanjem četiri razreda osmoljetke otišao graditi kapitalističku Dojčland.
Profil, tako “izobraženog stručnjaka” bio je više no tražen u obećanoj zemlji, pa je nakon nekog vremena lutanja i Roko počeo raditi na jednoj od mnogobrojnih bauštela.
Po kvalifikaciji, pomoćnik pomoćnog radnika, “gulio” je Roko dane i mjesece sve dok nije dobro naučio posao, a napose i jezik, te je bio u mogućnosti i osjetno napredovati.
Postao je tada prvi poslužitelj miješalice za beton.
Kako ju se samo zdušno podmazivao mašćobom da ne škripi, pa nakon posla prao i zatim pokrivao praznim vrećama cementa preko noći i laik bi odmah primijetio da Roko radi posao s dušom, sa srcem i s voljom. Švabo ga je plaćao više nego ostale kolege na istom „instrumentu“ jer je “ošacovao” i cijenio Rokov odnos prema alatu i poslu.
Međutim, prvi njemački dani za Roka su bili doista teški i neočekivani.
Još, dok je tražio posao znao bi često za cijeli dan pojesti četvrt kruha i konzervu kupljenu u obližnjoj trgovini.
Jeo je to Roko danima i danima i nije mu tada bilo posve jasno zašto bi oronula, oblajhana frajla na blagajni uvijek vrtjela očima i smiješila se krivim usnama i zubnim karijesom na jedinicama, svijajući nos, kad god bi on došao na red da plati.
Poslije je…nakon katarze, od srama promijenio trgovinu.
Naime, u konzervi koju bi on ponekad zdušno i olizao bila je hrana za pse. Na njoj nije bilo slike „ćuke“, a jezik nije znao i Roko je dobrano ispraznio bar jednu policu s navedenim “hranjivim mesnim artikom” dok nije shvatio da to nije TO.
Bio je to težak udarac Rokovom samopouzdanju u samoposluživanju i ostavio je traga u njegovoj prehrani, tako da je neko vrijeme jeo samo provjereno. Slaninu. I eto, dobio je zbog tog nadimak koji je donio u slobodnu ‘Rvacku.
Zajebanti ga tada prozvaše – Roko Bau-špek.
Mnogo godina od nemilih događaja Roko, koji je na lopati zaradio “pemziju”, je sjedio turistički u jednom parku u Njemačkoj i prisjećao se svojih gastarbajterskih dana.
Jeo je sendvič, naravno, sa slaninom, a na klupi pored šešira čekao ga je drugi i par konzervi pive čiji ga je okus vraćao u mladost.
Dok je uživao u švapskoj slanini, zaleti se doga neke oronule, ali još samostojeće bakice i „hamp“- odnese Rokov sendvič.
Roko je u mladosti imao prilike stresti „međeda“, „lis’cu“, „lija“, a jednom je ko’cem i vuka izudarao, pa što je onda jedan običan „ćuko“ za takvu barabu.
Psina je već razderala papir i počela slasno gutati Rokov masni „podsjetnik“ na neka davna vremena, kad ga je ovaj „punom“ nožnom desnicom zaždio posred sjajno-crnih, bijelih bubrega tj. jaja. Pas klecnu i uz bolni jauk pobježe, pri čemu su mu stražnje noge bile ispred prednjih k’o u crtiću, dok je preneražena frau bakica zapomagala i dozivala i… konačno dozvala…
Stiže policijot i opla….50 maraka za nehumano udaranje životinje. Znači postoji i humano, zajedljivo, zaključi Baušpek.
Ipak, Roko-šta će, izvadi 100 DM i taman kad se i bakica vratila s ćukom “vlast” je namjeravala Roku vratiti kusur, a Roko pokaza da ne treba, nego se okrene i još jednom nabije „ćuku“ nogom posred jaja.
„Ovaj više neće je*at’-reče Baušpek iskonski nadmoćno.
Morao je, ipak, nakon svega u stanicu potpisati zapisnik i tako to, ali…bijaše sretan i zadovoljan. Samodopadan!
Ćuko mu je platio i svoje i njegovo neznanje.
Roko Baušpek je sad u „pemziji“ i ponekad “okrene” mješalicu kod jednog poduzetnika na crno, kao prekaljeni velemajstor za beton i „špaiz“ tj. malter. Nasloni se na dršku lopate, zamisli i prisjeti…život je ipak lijep.
Epizodu s „mesnim doručkom“ zna samo par ljudi, a eto sad znate i vi, iako se Roko krije pod drugim imenom. 😉