Iz knjige ŠOKICA PRIPOVIDA
autor: Ruža Silađev
S prolića rano još i prija Jozipa ako je vrime dozvolilo, moj otac, uja Marko, kum Laza i još niki par ljudi i’sela se skajaru pa idu tirat čopore svinja priko Dunova. Na šumcku ispašu i na žir. Prilazili su Dunov priko mosta kod Gomboša.
Isprid čopora magarac sa zvonim na vratu a oko čopora desetak kerova pulina što su jim u pomoći bili. Zotaj posov bi svinjari ostavili nikoliko matori krmača koje su već bile istrenirane za it priko.
One su vodile cile čopore koji bi lipo polako priko mosta prilazili. Priko toga staroga mosta je išla i štreka. Zoto su morali najpri it na most dogovorit se tačno vrime u koje mogu prit. Skretničari bi onda digli rampu, voz nije smijo na most a svinjari bi priveli njeve čopore.
U duboki šuma nuz Dunov svinji i njevi čuvari su pribivali cilo proliće, lito a skoro i jesen. U nedilje dana bi istom kogod od svinjara došo biciglom jel na magarcu u selo kakim poslim, jel odnet kake rane, jel vode iz Sonte. Otac mi je uvik pripovido od šuma koje su skorom bile ko ‘ne što smo ja i on čitali u knjige “Kroz pustinju i prašumu”.
Obećavo mi otac it sa njim priko Dunova u svinjare. Kadgod dojde doma u Sontu. Opcinita njegovima pripovičkama ščim bi se pojavijo na vraci od sokaka ja bi oma:
– Ka’ ćeš mi, dado, povest s tobom u svinjare?
– Jo! Ja već mislijo da si ti zaboravila na svinjare. Al evo sa’ ti tvrdo obećajem da ćeš it ščim zapiva fićfirić.– reko je jednoga dana.
Jutra su postajala ranija i ja sam se budila sa njima. Još naka sanana brzo bi istrčala bosa iz kreveta u baščicu a sveunadeda ću čutfićfirića. Ni ni bilo dugačkoga čekanja. Jedno jutro začujem fićfirića u trgunjice. Priviše mi je oradovo. Toliko da o’ dragosti sve nisam mogla noću spavat. Čekala sam oca.
Oca ni bilo danima ko u inat. Al stigla je poruka. Za maja da budem spremna. Iću u svinjare!
Zadnjega aprila pedezdevete godine u kasno prija podne se zaustavila drvena kola upregnita sa mazgom i magarcom isprid naše kuće. Kočijaš je bijo Karčika. Momčić iz sedmoga razreda. A u koli uja Markova Kata, kum Lazina Kaja i Marinko, Karčikin brat Šanjika. Bili smo dičurlija izmeđ sedam i četrnajst godina. A u šaraglja i Karčikina sestra Mariška. Od šest godina.
– Ta, Karči, ti si ko pravi momak. Ima ti fanj! A čula sam da si i otresan. Čuvaj tu dičicu i samo veselo. Isprid mosta će vas čekat kogod od stariji.– ispratila nas moja mater a pisma se zaorila u koli.
Putovali smo i druskali se po jamavomu kaldrumu od Sonte prama Dunovu, nuz Čulin salaš, pa nuz Mladi Borac (Vajndlov salaš), pa nuz prvu Pašinu jamu, pa drugu, pa nuz staru mlinu na Dunovu, skoro cilo posli podne. Jedni u koli i pozaspavali. Kad smo ugledali most sunce se počelo penjat na ardutsku kulu.
Zaustavijo Karča kola isprid rampe. Stali smo čekat koga od očeva. Kako je rečeno. Prošo je putnički voz, prošo teretni i nikad ni jednoga oca. Počelo se smrkavat. Sve smo iz torbica pojili i vodu iz čutura i kršova popili. Mariška počela drečat:
– Anjam, anjam …
Već se iznemirili i mazga i magarac. Šta ćemo i kako ćemo? I reši se Karča da triba da krenemo sami priko mosta. Jel kad pridemo most do našega konaka putovi vodu po bešunku od mokroga piska a spada polako mrak
– Ajdemo Bogar, ajdemo Ilka …-fićne Karča i mi krenemo.
Taman smo bili ispod, kad …spušča se rampa na po koli i očeše Katu po glave. Nastane vriska i dreka a niki voz iz daleka priko mosta se počo približavat.
– Mir …mir! –drekne Karčika- svi polako dole sa koli i pod most, do same vode! A ja ću kolikogod mogu nuskraj. Što mogu dalje od štreke da voz ne zakači kola i zapregu. Moram štogod čvršće držat za kajase da umirim i mazgu i čuliku.
Svi udrečani, nastraviti, suza suzu stiže, brez riči smo poslušali Karču. Spuščali se dole i odole gledili u vis oće li voz pogazit i njega i kola.
– Ajoj, Karčo, ajoj Karčo! Anđele čuvaru pomozi…! Bogo draga, budi upomoći!
Zoto vrime je vriž nas tutnjo i most i voz ko da će se sve srušit i nestat. A onda najedamt tišina. Mir.
– Karčo, Karčo, jesi živ?-povikali smo o’dole.
A onda se prokidalo odgore:
– Živ sam! Živ! A jeste vi?
Potrčali smo svi gore na most. Zagrlili smo se, i smijali se i drečali od sriće što smo živi. Više ni niko bijo ni gladan ni žedan. Popeli smo se na kola i utaj čas začujem nigdi daleko sa mosta glas mojega oca:_
– Marice, dice, idete li? Jeste li živi i zdravi?
O, kaka je to srića bila! Moj otac je došo da nas vodi. Okasnili su se zoto što je jedan divji nerast napo našega i’sela. Oko toga su nam se očevi zabašurili i zadržali.
Spuščali smo se sa mosta, misečina već uprla a mi polako nuz Dunov. Orabriti mojim ocim. Na jednu stranu se srebreni voda a sa drugu crni velika tavna šuma. Put se bili na misečine a žicka se ko da ideš po tistu. Išli smo po mokromu pisku. Pa nam se istom pričine ko da su kola zapala upravo do lojtri i da smo zapali. I da se nećemo moć izvuč. A moj otac nas je tišijo. Zapravo je bijo prisrićan. Pripovido nam je kako ćemo istom ujtru vidit kaki je lipi život bit u šume. U svinjara.
– Sutra je Prvi Maj! I lađe će plovit vodom. I pisma će se zaorit sa Dunova, iz šume i sa Daljcki Planina.
Bili smo duboko u šume. Mrak na sve strane samo digod proleti slipi miš jel nas uplaši deranje saurine. Oma nam se digne kika na glave jel kad saurina zakrišći zna se da će kogod u blizine umrit. Iz toga crnoga mišlja odjedamt nas je prenila velika svitlost. Vatra. Meris pečenoga mesa.
– Stigli smo!- vikne moj otac.
Ko da si nas oparijo vrilom vodom poiskakali smo iz kola i trkom, ko na vrat, ko na krkača, svako svojemu ocu.
U po šume su se smistili. Oko vatre tri velike kolebe. Pleteri. Sve od prošća napravite.
Blatom oblipite i odignite o’zemlje. U koleba perine napunite slamom a vankuši sinom. Sve to prikrito krparama a i za pokrit se bile su metnite krpare. Na vrati komarnik Najpri smo se morali it umit u Dunovu i ruke i noge oprat. A on je bijo jedno tridest četrdest meteri od koleba i vatre. Onda smo zauzeli mista nuz tu veliku vatru. Prase na ražnju i zec su bili pečeni. A u pepeli kompira u ljuske. Dobro smo se najili i prokuvane vode iz Dunova napili i onda „ajd u krpe“. Zaboravila sam na saurinu a i na jeline što su kršili rogovima glog i kukinje. I sađenik. I na svinje što su pod rastovima šuškali tražeći žir i rivali pod deblima i kidali jim korenje. Još sam jedno vrime kroz jamicu u pleteru gledila kako se misec zakačijo na vr jasima a onda je sve propalo u snu.
Ujtru mi je probudijo otac. Polako na uvo mi je šapčo da ne probudi druge:
– Ajde, digni se, jel ćeš propuščat kljucara. Eno je u rastovomu deblu već po kuće napravijo.
Načuljila sam uši i stvarno. Tup, tup! Tup, tup! Kjucar je uveliko uranijo i vridno radijo.Skoro je već bila gotova lipa okrugla jamica. Njegova kućica. Ne smeta mu rosa što je svud spadala i što je bilo malo ladno. Obula sam gumene čižme i otac mi je povejo za ruku kroz šumu. Mal’ dalje od nas je protrčalo krdo jelina i srna. U jednomu gustomu šipragu smo naišli na mrtvoga jelina sa velikima zapletenima rogovima.
– Tako se to više put desi. Da se baš jelini sa najvećima rogovima zapletu i ako niko ne naide da ji oslobodi ostanu tu i crknu -rastolmačijo mi je otac -šta mož’ tako to mora bit. Neka se sad zoto stužit. Sa’ćeš vidit šta istom na Dunovu ima!
Raširila se voda pa se i ulinila ko kaki gospodar. Sunce se dizalo vriž vode ko velika kugla a zajedno sa njim se dizala i magla. Iznenada se počeli pravit talasi.Uzburko se Dunov a ispod suncove kugle se ukazale dvi velike bile lađe. Da sam onda znala za „Ukletog Holanđanina“ cigurno bi se pristravila od takoga ukazanja. Al na lađama je bilo veselo. Sa nji se čula „Rjabinuška“. Baš ‘na pisma što nas je učiteljica Desanka učila na školckomu horu. Na lađama se vijorili crveni barjaki. Na razapetomu bilomu komatu otkanoga je bilo velikima slovima ništa natrukovano. Otac mi je reko da to piše : ŽIVIJO PRVI MAJ!
– Maši lađarima, to su Rusi!
Mavala sam lađarima a da su mi vidili triput su svirnili sa njevom sirenom. Skakala sam od radosti i mavala i dalje dok nisu zamakli dobar komat iza okuke.
Dole u trave je bilo tušta puževa. Otac je kupijo da imamo za fruštuk. Ja sam držala jednoga na dlanu i pivala mu zoto što nije tijo iz kućice:
„Puži, puži, rogove,
Na babine stolove,
Ako nećeš pužit,
Ja ću tebe ubit,
Sikiricom batinicom,
Pa u vatru bacit!“
Onda je otac reko da ćemo sa panja obrat sve pečurice pa ko ne volji puževa fruštukovaće pečurica.
– Te su ko teletina! Da mi je taki bilo kadgoda ka’ sam išo u službu ko dite, ne bi zno di ji triba metnit. Jal zauvo, jal usta!
– Pa štajto, dado, u svinjara sam a ni ne vidim nigdi svinje?-pitala sam.
– E pa tu su oni svud po šume. Pasu travu, sladu se žirom ispod lišća, žderu puževe a koji su pametniji po plići kubika vatu i ribu i školjke. Ta tu su školjke velike ko moj dlan. Sladu se i kojikakima korečkima. Šuma je za nji raj. Zavuku se krmače u kaki brlog i samo ka’ti evo vodu čopor prasaca. Niotkud. Pa zna bit i mali štraflasti. Zoto što se paru i sa divjima.
Lutali smo šumom a ona gusta ne vidiš dalje od par meteri. Bršljanovi i baza debeli ko očeva ruka okomatali su debla i svitlost se jedva probijala skroz. O’ti bršljanova i baze otac je kroz nikoliko dana napravijo ko forme užad . Dva obisijo na bagram. Na drnjaku di se drva cipu za vatru, metnijo je koze i na njima istesterijo sidalo. Dobili smo cibonku. Ako nismo lutali i istraživali po šume, redom smo se zatiravali i cibali po cili Božji dan.
Sutradan smo ope uranili. Morali smo pecat ribe za fruštuk. Taman što je svako našo misto a u kukinja se ope čo fićfirić. No, ta taj je baš uvik vesel!
– De samo, dice, gledite tu dole u koprive. Polako okolo jel možda nagazite na fićfirićovu gnjizdu.- reko nam je moj dada.
Očas smo ostavili udice i friško okolo koprive. A onda je uja-Marka viknijo:
– U, nebo, mu njegovo, evo stvarno! Umal ga nisam pogazijo.
Prišli smo a u koprive je bila fićfirićova gnjizda. U njoje mali goljavko potpuno ćorav. A još i gadan „ko porez“. Ko bi reko da će taj znat kad naraste tako lipo pivat?! Matori se iznemirijo. Čuješ ga a nemož ga vidit.
– Ta tu je on blizu. Samo ga mi ne vidimo jel mu je perje iste fele ko grane. –reko je moj otac- viš kako smo ga privarili. Sakrijo gnjizdu u koprive! Mudar je. Zna da koprive žaru i da će se ritko ko odsudit unit u nji. Al mi smo ga nadmudrili.
U kubika je bilo puno ribe. Najviše smo pecali na gljiste i na turboke. Zvonko ji je pono odoma. Doma ji je otranjivo. Bacali smo po vode i kukuruza. Da se bolje ribe kupu. Po vode su zaranjali gnjurci i plivale divje patke. Okolo tušta galebova. Čim se kaka riba praćakne sve se utecavu ko će prija do njoje jel oni jel patke. Proletali su fazani a bibici bibali cilo vrime pecanja. Bi, bi! Bi, bi, bi… Vrane na grana samo graću. Čeku i one svoj red. Ako ostane štogod kukuruza. Očevi su digli vrške a i mi dica smo navatali dosta ribe. Ko belicu, ko karasa, ko terpeša a bać Luka crknitoga bulju. Zoto smo ga cilo vrime ispivavali:
U ribara mokre gaće,
Za večeru ne zna šta će.
I … Donećemo ti rešeto i u njemu vode da ti upecana riba ne crkne!
Isprid koleba je vatra gorila i danju i noću. Tako su je izdaleka primećivali jelini, divje svinje, lisice i nisu smili blizu. Možda bi mi prošli ko nena-Pavka Perkova. Srušijo je srndać u žetve ka’ se slama snašala. Ribu smo natakli na ražnjeve i pekli. Nuzto smo jili pogače iz pepeli. Sva rana je tu u šume bila fina. A istom svinjarcki valjuški! Skoro svaki dan se i oni kuvali. Kum Laza je reko da je najbolje štogod kašikom pojist. Pa makar ona stojala zabodena u valjušaka. Svinjari bi u kotlu malo ispržili sitno isickane slaninice, noto metnili crnoga luka i kompira . To duncovali, metnili sitne crvene paprike i podaljali vodom. Kad provrije metnili bi soli, sose, paprike zelene, nikoliko češnjeva bila luka i peršina. Kad jedamt ni bilo peršina moj otac je metnijo kopra. I to nam se dopalo. Ka’ se sve to dobro ukuva varnjačom bi zamisili brašna i vode i kašikom metali valjuške u tu čorbu u kotliću. E sad ako je muška reduša pricinila koliko tista triba onda je kašika mogla i stojat u valjušaka. Cilo vrime kuvanja mi dica smo držali svako svoju kašiku u ruka i zamakali u kotov da probamo oće li bit dobro. Ako je bilo malo čorbe na kraj, reduša bi rekla da smo pri reda pojili čorbu. Svi smo se uvik rado gurkali oko kotla jedino Mariška baš nije marila. Onda je uja-Marka reko:
– Ta ti jideš ko tičica! Siničarka! Pa si zoto malo veća od siničarke.
Dugo smo se tako prdačili š njom. Sve dok se nije udala i postala debela.
Uveče bi polegali po koleba ko snoplje. Umorni od tumaranja i istraživanja po šume. Očevi bi rekli da smo zdravi ko drinki. Bili smo rumeni, zajapuriti obraza ko karte.
Već prvi dan poveli su nas na jedno misto što su ga ogradili granama i povezali drotim.
– Ne slučajno da idete tude! To je živi pisak. Progutaće vas začas. Nećete se ni okrenit!
Ta ni prošlo po sata kako smo se svi odmakli o’toga mista kad začujemo di se Šanjika dere. Nismo ni primetili da je zaosto. Probo je malo livu nogu gurkat u pisak. Ko da si mu reko: De, a ne, ne! Dobro što je bijo u očevi čižama. Pa je tako ondak nasradala u pisku samo očeva čižma.
A bila u svinjara jedna mangulica. Stara krmača. Poštivali je stariji a i mi dica. Nismo je tili ni jašit a sve druge koje smo uspili stignit, jašili smo. Moj otac je reko da je to ‘eroj. Ka’ su se jedne jeseni za Svetu Katu vraćali sa svinjama doma, nasto niki metež međ svinjama. Kako su šta li su uglavnomu Crna je spala u Dunov. Već su svinjari mislili da se zadavila kad su kerovi počeli lajat i sve nuz ogradu mosta. Pogledu svinjari i imu šta vidit. Crna je plivala. Jedni kerovi su jako trčali naprid po mostu i stali na bešunk i lajali lajali. Božemprosti ko da su je zvali. Drugi su gore na mostu nuz samu ogradu lajali i trčali takim korakom kako je ona plivala. Jeste! Rabrili su je. Čim su prišli priko mosta svinjari su zaustavili čopor. Sačekali da Crna izajde iz Dunova. Primorita legla je na bešunk a očevi su je pokrili kabanicama. Da se ne naladi. Posli jednoga vrimena sama se digla i krenila za ostalima svinjama. Do sela su očevi više put zaustavljali čopor da se Crna odmori. Bila je onda mlada. Još je ona posli toga puno put prilazila most i male na svit donašala. Kad je potpuno ostarila i oglunila i oćoravila otac je nije tijo ni prodat ni zaklat.
– Nek crkne kad je Bog odredi-tako je reko- ona je ‘eroj.
Još se slavi Sveta Kata. Obično notaj dan pojde padat jel sola jel proleće prvi snig. Mene na pamet dojde ‘na slika kad nas matere pošalju na Medan, na kraj sela, prid svinjare što se vraću iz dunovcki šuma iz prika. I mada pada sola jel proleće snig, prvo se ukaže prav ko da idu vitrenice.To je znak da nam se vraću očevi sa pesto šesto svinja. Pa onda svako svojega izdaleka raspoznajemo. Mada su svi u kabanica sa čulom u ruka i idu teškima koracima. Od umora. Kojigod ispod pazuva nosi kako malo prase što je onemoćalo u putu.