Ova priča je osvojila prvu nagradu na uskršnjem natječaju o milosrđu katoličkog lista Zvonik u Subotici.
(Svaka sličnost sa stvarnim osobama i događajima je sasvim slučajna)
piše: Ruža Silađev
– Faljenisus, jesi li uranijo, bolesniče moj?- ulazila je u sobu skoro svaki dan sa istim pitanjem- kako si spavo od kad sam zadnji put ošla?
– A, tako, tako…Malo manje mi je tilo bolilo, al sam stalno sve umorniji i umorniji.
– Daće Bog!- odgovorila je, prikrstila ga, donela stolac sa sudom za nuždu. Umila ga je, počešljala i pomogla da fruštukuje.
Pet godina je kako je zalego u krevet. Služi ga kako najbolje zna i može. Ositi da je potpuno zavisan od njoje. Oće li dobit jist i pit, oće li bit opran i očistit, sve zavisi od njoje. Bijo je teški bolesnik, ni makac iz kreveta. Sva kretnja mu je bila od kreveta, pa do stolca za nuždu. U krevetu je pijo, jijo, kupo se, televiziju gledo, goste primo…
– Kako samo možeš, Lizo?!- pitali su je često, svi koji su jim dolazili u kuću.
-Šta da radim? Čovek mi je. Ima Boga, pa nek sudi svakomu po zasluge.- odgovarala je.
Rodila se blizu svete ’Lizabete, pa je kuma dala i tako ime. Ni sama ni znala zašto sve koje nosu sveticino ime zovu Liza. Ubrzo je se mater razbolila i umrla. Ostavila je nju od dvi godine, brata od pet i najstariju sestru od petnajst godina. Otac se ubrzo oženijo udovicom sa salaša. Mačuve baš ni bilo milo bavit se sa malom curicom. Malo, malo dobijala je vaši u glavu, čirovi su često skakali, a i mršavila je. Čim se sestra udala, povukla je kod sebe. Svak je rado primijo u kuću. Prvi put je dobila nove aljine od glave do pete. Namučila se u novi lagovani cipela, dok se nije na nji privikla. Stekla je druge i pajtaše prvi put u životu, a on je teko i nosijo nove borbe i kušnje.
Bila je dobra učenica i osnovnu škulu je završila sa odličnim, ali posliratno vrime nije bilo vrime blagostanja. Često su se s večeri divanili sestra i svak i planirali šta bi sa njom dalje. Nije bilo puno izbora i svak je jednom prilikom reko:
-Lizo, u naše moći je samo da ti damo na zanat. Tu je i škula i zanatlije, pa ćeš brzo moć sama za se zarađivat. Evo, i naša dica su u škule i jedva sastavljamo kraj s krajom. Šta ti misliš?
Ona ništa nije mogla mislit. Bila je zafalna što su je primili i otranili. Znala je da se mora i sama borit. Upisala se u šnajdere. Oma je počela pomalo i zarađivat. Redom, redom, šegrt, pa kalfa, pa diploma majstor. Tu je i upoznala budućega vinčanoga. Kad je, je došo kaparisat svak je reko:
– Slušaj, Jozo! Oću da mi obećaš da ćeš bit čovek prama njoje! Ona je previše napatita, ni za mater, ni za oca ne zna. Ja i njezina sestra smo je i otac i mater, a ti ćeš je od sad to bit. Samo čovek budi i ništa više ne tražim od tebe.
*
Izučili su zanat, postali su šnajderi obadvoj. Život je obećavo. Na kredit su kupili prvu mašinu za šit, pa ubrzo i drugu, al’ za gotovinu! Radili su i zarađivali. Rodila jim se prva cura. O’ma malo posli nikako, čula je di svekrva u vojatu grdi Jozu:
–Sram ti bilo, da ti bilo! Tako štogoda! To u naše familije ni bilo nikada! Imaš tvoju pametnu, vridnu i lipu ženu, mladicu kaku triba tražit, a tebe triba dojdoška?! I to kaka! Dara! Samo ko žuri na voz, ne stigne do njoje!
Potrčala je do đubreta. Izbljuvala je vada cili trbu. Drečala je do kvečeri i di je ko vidi i ne vidi. Ta, tako jim je bilo lipo. Ni mogla virovat da su lažljive te crne oči koje je toliko zavoljila. Nije s’vatala šta se desilo, šta je skrivila, uglavnomu usta su je ostala gorka. Teret se svalijo na njezina prsa i bivo svaki dan sve težji. Svake večeri čim su polegali svekar i svekrva, Joza se brijo, pro, meriso i odlazijo. Plakala je. Molila ga je da ne ide u selo brež njoje, al ga zadržat ni mogla. Počo je ostajat u selu i priko noći. Nisu pomagala ni svekrova, ni svekrvina svitovanja. Trajalo je i trajalo… Rodila se i druga curica. Liza je još bila u prvi četrdeset dana.U po noći čula je isprid kujne buku, a onda i svekrov oštri glas:
–Amen ti tvoj! Pa, jese sad dolazi? Pijanduro!Štogod više novaca imaš ko da si sve luđi!
–Ni ti ž’o tvoje žene i dice, klamfuteru jedan!Koliko si danas prokarto?– vikala je svekrva.
Nakon toga, čula je lomljavu. Joza je odgurnijo mater i ona je spala priko bureta što je bilo namistito ispod oluka za kišnicu.
-Liska, majku ti, di si? Spavaš? Linčariš! Digni se i triši singericu. Sa’će ljudi!- viko je iz svega glasa.
-Kaki ljudi? Kaku singericu?– plakala je- Polak noći je!
-Ti i dolazu noću.– odgovorijo je svekar i zno da se tima što će dojt ne može stat na put.
Ošla je prva stvar iz kuće, potajno i na prevarantski način.Ostala je jedna mašina, a robu su ljudi donašali sve više. Pročulo se da su dobri majstori. I sve bi dobro bilo, samo da Joza nije postajo sve bisniji i oliji. Liza se još ‘nako bolesna, dizala iz kreveta, šila i bavila se oko bebe. Joza je sve više izostajo od doma i jedne noći je dovejo doma razuzdano, pijano društvo. Gruvali su na vrata, svirali u tambure. Svu kuću su iznemirili. Čula je kako se izdire:
-Liska, diš se, vadi podgrlinu iz salamure! Vadi kobasice iz sušare. Peci za moje najbolje kolege na svitu!
Istrčala je u spavačice i rekla da nisu kobasice za cilo selo. To sve triba za nji, za njevu familiju. Ćušio je! Spala je priko praga. Dotrčali su svekar i svekrva. Podigli su je i sa njom zajedno zaplakali. Protirali su bandu, a Joza je sve po kuće porazbijo što se porazbijat dalo. Više nije bilo načina kako ga zaustavit od propasti. Mir je u kuće vlado samo ‘noliko koliko je on pijan spavo. Sa njegovim buđenjem cirkus se nastavljo. Jednoga jutra se digo još uvik pijan, digo praznu bocu od rakije i reko:
-Liska, Boga ti, donesi iz podruma rakije!
-Ne mogu ti donet! Eto si još od juče pijan! Ne mogu i neću!– odgovorila je.
Digo se, uvatijo je za ruku i zašernijo. Kvrc! Pukla ruka ko od stakla. Žalost im je kuću obuzela i ni puštala ko kuga. Svaki dan su se molili u troj, Liza, svekar i svekrva nuz marincku sviću. Plakali su, jidili se, zakon se ni mišo u familijarne odnose. Mušterije su sve manje dolazile. Posla je bilo sve manje, a novca je falilo i previše.
Nesrića nikad ne ide sama. Ona volji društvo. Ti godina svekra je udarila srčna kap. Jedva su ga saranili, bili zu potpuno brez novaca i to nuz pomoć njezine sestre i svaka. Cure su rasle u stravu i često gledale kako Joza mlati ženu i gurka svekrvu što je brani. Prid njim niko pisnit nije smio. U dugačkima zimskima noćima Liza se budila i brinila kako će dalje. Oće li moć izvest cure na pravi put, odškolovat, oće li svi ostat kako triba, jel ovo je bilo pravo ludilo. Svekrva je ostarila i sve manje je bila od pomoći. Liza je često dizala obadve ruke prid oči i gledala u nji, u jedini spas. Bože, molim ti samo mi daj zdravlja i pameti da mogu zaradit!
Bila je jesen. Kukuruze je Liza uspila sa mobom obrat i prikupit. Radovala se, jel će bit za kokoše i svinje, pa ako su bosi i goli, bar neće bit gladni. I te večeri Joza je kasnijo. Ubrzo je mlađa kćer sva zadijana dotrčala sa sokaka i u stravu rekla:
-Eno ga ide! Pijan je jako!
Sve četiri su znale da ji čeka besana noć puna suza i batina. Na brzinu su pokupile dunju, nikoliko vankuša i ćebadi i pobigle u čardak. Priko kukuruza su razastrle sve to i tu se zavukle u nade da ji tu neće tražit.Već sa sokaka je počo galamit. Psovo je. Poskido je sve svece sa neba. Ščućurite jedna nuz drugu dršćale su u čardaku što o’ stra, što od zime.
-Liska! Liska!– viko je. Skoro da je više ni ni zvo pravim imenom, Lizo, neg’ Liska ko komšincku kravu.
– Di si, di ste svi? Pokazaću ja vama ko je gazda! Pokazaću ja vama kako se čeka glava familije!
Provirivale su kroz letvice na čardaku. U ruke je držo nož za klanje svinja, što se sjajijo pri misečine. Mlađa kćer je obamrla kad je vidla nož. Mlataro se šnjim po dvoru, zavirivo po kočakeva, šupa i šmundo se oko čardaka. Mala je počela plakat.
-Poklaću vas sve, da znate!
U tomu času, digne se svekrva iznenada, polako po kukuruza i skoči iz čardaka. Raščupane kike, brez maranke koja je spala sa glave dok se izvlačila iz čardaka stane prid sina ko nečisti:
– Kolji, sine!- lupi se po prsa – zaklo si srce i dušu, zakolji i tilo!
Joza se naglo trgo ne virujuć rođenima očima. Prošapčo je ništa sebe u bradu i okrenijo se i tetur, tetur, unišo u kuću.
*
Vrime je teklo svojim tokom, u žuči i borbe za opstanak. Kad ni bilo ništa za šit, Liza se vatala motike i nadnice. Cure su rasle, škula je tražila svoje, majka je starila i od njoje je po prirode životni zakona bilo sve manje koristi. Usanila je jednoga dana, a Joza je od silnoga pića postajo sve nemoćniji. Bilo je godina kad nije mogla priškrbit ni svinče za zaklat i dana kad ni mogla platit kruv u pekare.Onda se lačala svekrovoga berberckoga alata i po selu brijala i šišala bolesne i nemoćne. Zafaljivala je Bogu što je, je svekar naputio kako se šiša i brije. Nikako, čega god da se latila u životu sve je išlo od ruke, samo sa nim s kim bi tribalo da je u redu, sve je išlo naopako. U dugačkim neprospavanima noćima je brinila kako će cure škulu završit, kako će ji poudavat, a onda se sitila kako je pop Marko jedamput reko, da se ne tribamo previše brinit, metnimo komat tereta na Božja leđa da nam pomogne nosit. Pa, baš je tako, mislila je, toliko sam muka proživila zajedno sa svima u kuće, a evo kćeri su mi zdrave, pametne, vridne. Jel, to nije milostivi Bog pomogo?!Nadala se i dalje u milost njegovu i tako i zaspala.
*
-Sa pićem morate prekinuti!- reko je doktor Joze, kad ga je jednoga jutra zatekla di se zavlači u orman. Kad ga je pitala šta će tu, reko je da ga napadu bili miševi.
Krenila je sa njim po doktora i pregleda. Oštetite crne džigirice, privisok šećer, oštećenje krvni sudova, vida, oštetita kičma…Redale su se dijagnoze gorja od gorje. Joza je još jedno vrime čučo i grijo se na suncu pod strijom, a kad su došle jesenje kiše zalego je u krevet i evo pet godina nikud iž njega.
-Sad ga ostavi, nek krepa!- reko je ko’iko.
-On je vas sve dobro sredijo. Ma, ja mu ne bi do ni vode!Baš ste se napatili tolike godine!
-Zaslužijo je da crkne ko ker!
Prislušala je sve divane. Jeste, sad bi mu se mogla osvetit! Al, da nije Boga! Šta bi Bog reko?
Ta, di mogu živo čeljade mučit, mislila je. Služit ću ga do kraja. Otac je moji dice, dite je svojega oca i matere. Vada je bijo na kušnje. Bilo je teško dizat se noću desetak put, a kadgoda ni ni oka sklopila. Pazila ga je, čuvala u ime divojače ljubavi i u ime njezini kćeri, njegovi oca i matere i u ime milosrđa Božjega.