piše: Slavica Jurčić
Brodski Stupnik/ Prije par dana moj suprug Ivo otkova kosu i ode nakositi trave ovcama. Nisam puno obraćala pažnju na njega nego sam u bašči čupala travu i sadila papriku.
Kad …evo moga Ive nazad. I, kaže on meni:- Zovi tetu Anku i reci joj da ću joj pokositi vinograd!
Teta Anka, ugodno iznenađena i sretna, kaže meni da oni ne mogu raditi vinograd, ona je oboljela a a djeca ne stignu. Kaže: – Najradije bi ga posjekla!
Lijep je to vinograd, posađen pedeset osme godine. Ima oko 300 komada loza, u njemu ima lijepih starih sorti grožđa.
Bome, moj Ivo je zapeo i već par dana kosi veliku travu, ne odustaje! A ja plijevim vinograd i osjećam neki užitak. Kada se umorim, sjednem u hlad orasa i popijem par gutljaja vode.
Danas sam ga počela vezati a i poneku mu i kažem onako u sebi: – “ Još ti nije vrijeme prošlo, ne daj se”.
Danas kada sam ga krenula plijeviti i vezati, stalno me nešto koči …prvi mi se upetlja lik za vezanje a onda mi pukne ručka od torbe. Ali, ja se ne predajem.
Na kraju, počne kiša padati …prvo lagana, a onda sve jača. Mislim se ja: – A moj Ivo, baš nas zeza ne da nam da završimo posao.
Znate, kako kažu …iza svake kiše dolazi sunce!
Tako, i sada nećemo odustati, nastavit ćemo s radom i uživat ćemo u hladu orasa. Već ove jeseni, ako Bog da, jest ćemo svojih ruku djelo …a možda i otočimo koju kapljicu!
Hvala draga Katice .Mi živimo sa prirodom i poštivamo tradiciju taj nas Duh diže i nosi pomaže nam kada nam je teško .
Lijep pozdrav i vama Katice
Draga Slavice,
svaka čast vama što se tako trudite da očuvate ovaj vinograd. Sigurno ćete uživati i u njegovim plodovima. Najjednostavnije i najlakše je odustati od posla. Ali znamo, da se čovjek hrani s “djelima ruku svojih”.
Lijepi pozdrav
od
Katice