KUĆO STARA, DOME MOJ

Ivan Dobra Žirjanin
S dva kamena siva zida
u Kalinu dvoru stoji,
napušćena od svih, bidna
tu godišća svoja broji.

Vrimena su ta pasala
okad je u njoj život vrija
i okad je na kominu
moj pradida škinu grija.

Al se jošće ne da ona;
zid zmorašnji to svidoči,
a volat se od kaminja
pod zid donji vas podboči.

Pa i ja san jednom tote
živija kaj dite malo,
stog danaske mogu reći:
do nje mi je puno stalo!

Jerbo i sad u njoj vidin:
obišenu o zid tratu
i da žvelto gren u čufit
kroz škuru joj kotoratu.

Nad gusternom u konobi
par spunjako i karatel,
a uz krunu sić za vodu
i barilo slanih srdel.

Motike bi i škrpete
obisili ispod poda,
a sakete žita, boba
na daščice di ni voda.

I vina je uvik bilo
u konobi dida moga;
volija ga i pija ga
sve od gušta, kajno svoga.

Bože, kako je u košu
zdrilo grozje bos mastija
i kako bi pot nagnija
dok bi slako vino pija!

Još se sićan kad su moji
i u vino kruh močili,
i kad bi ga na kanelu
s pomnjom pun pot utočili.

U kantunu kamenica,
do nje samar o’ tovara,
a ispod gred visu misi
i maškarijola stara.

U čufitu punog saje
komoštre su i bruzini,
uz komin su moja baba
i tramesi svi njezini.

Tu je kartil, gaš, kandela,
a po sridi stol driveni,
dva, tri banka, puno dima
kad je humar zatvoreni.

Komora je jedna bila
s tri postelje poredane;
i još zika, kočetina –
da nas više u nju stane.

A kad bi se išlo leći
i Mariju svetu zvati,
kroz ošit smo znali čuti
Kartuljinu bruntulati.

U te hladne zimske noći
uz oganj bi se svi stisli
dok se plamik ne uduni
i s njin sve nan naše misli.

Vijola je slar resila,
ispri’ kuće škrila bila
di je vridna moja baba
na vitrini žito vila.

Po pričanju strica Pere,
nekad lipa, sa’ mirina,
povisno je najstarija
ova kuća Šimulina.

Do nje da je, pričalo se,
davno bila kuća neka,
pod krovun su istin bile
i ista i’ sudba čeka.

Izlizane još su skale
od pustoga ljuskog hoda.
Koliko je prošlo tuda
samo ti’ nog moga roda!

Odma’ ispri’ te starine
(još su, oko me ne vara)
dva osika, dvi kućice,
baš za ovce i tovara.

Na krov se o’ stin o’ ovih
kućic, da prostiš, o’ stoke
s mukom baba uspinjala
da na njima plati smoke.

Oko školja, tu na moru,
imali smo i brod Goru.
Ribali su moji stari
obdan, obnoć i u zoru.

Lovilo se ribe razne,
al’ srdel je uvik bilo;
pokrile bi sve pajole,
makar na luč se svitlilo.

Svi su moji odavnine
i ribari i težaci
do veselja vridni bili
i na moru i na vlaci!

Ah, to van je bila kuća,
mada običnoga kroja,
sva po miri ukućana,
ta, bila je dobra, moja.

Od pustoga moga roda
ki je u njoj vik vikova,
ja san bija onaj za’nji
ispo’ njenog starog krova.

Još je pantin iz malena
ka’ smo ja i moja mati
u njoj oca naviganta
dugo užali čekati.

Miseci bi pasivali,
pa i više, čak, dikora,
mi ga ne bi ugljedali
da nan grede priko dvora.

Ni nan lako unda bilo
ni u kući, a ni vanka.
Da je stina srce naše,
plakala bi prez prestanka.

Žirje moje, ziko moja,
ne brigaj se di ću pojti,
jednom će u smiraj dana
tvoje dite opet dojti.

Pusta kuća nan u dvoru
zaresla je sva u travu,
a u njenim buškarama
rebci gnjizda svoja pravu.

Tu nikoga više nima,
samo vitar šuška, trese;
svi su nekud opartili,
a mnogi su pod cunprese.

Konoba je i sa’ puna,
ali tikul, kup i stina,
gusterna je prišušila,
zbišavila sva drvina.

Ja kus stine svud joj nosin,
skriven u dnu srca svoga,
jer ta kuća žeđ je bila
skitničkog života moga!

Sve je sada tako pusto:
ispod slara zemlja suha,
nider čuti plača, smiha;
zavladala vičnost gluha.

Ne ostaje ništa drugo
neg’ dati se rujnon vinu
i pred kućon leć na škrilu
vas zamotan u šćavinu.

Usnit ću je lipu, šesnu
kaj divojku vedra lica,
samo, budan, da ne vidin
di je grdi šćirenica.

I tako je ova pisma
na komadu žutog foja
povidala povist tužnu
kako strada kuća moja

u Kalinom staron dvoru.
Radost ode s pismon tica.
Koliko je meni godišć,
u pismi je i kitica!