Ivan Dobra Žirjanin
Puno je pusto sa’ u mojoj kući:
umuka cvrkut, a noć grede gluha;
(nima kog s manun ni mindule tući
i jagrce grist praznoga trbuha.)
.
Bidna je pala na prag o’ ponistre,
mada je mogla odletit’ prez traga.
Mutne ti oči, do prin suze bistre,
ne žudu svitlost, mrtva tico draga!
Rašćaralo se i vonja na lito;
črčaci črču na svu taratanju …
O, komu reći: zlatna moja kito,
ako san, prez nje, u ‘vakvon stanju?
Al’ zna mi duša i moje zna tilo:
nika’ bit neće kaj ča nan je bilo!