Ivan Dobra Žirjanin
Prazna je sa’ kuća,
nestali su moji;
u kantunu samo
paučina stoji.
Cviće je sve suho
van kuće na slaru;
već dugo ne cvita
u modron pitaru.
Ne, tu nikog nima.
O, di si, moj rode,
da ti se iz siglja
napijen bar vode?
Srce me od tuge
u prsima steže,
jer me puno toga
iz davni’ dan veže.
Na odlasku stanem
i obadan vranu,
pa okrenen glavu
na ‘nu drugu stranu.
Al’ odjednon tu mi
zaškuri se slika:
na tren nesta kuće
u kojoj san nika!