piše: Ruža Silađev
Dojde Sveti Lovra. Uvik je 10. avgusta. Naslikan je u naše crkve. Peku ga na vatre. Al je ”…Lovra bijo šaljivdžija, pa je reko svojima mučiteljima da ga okrenu i na drugu stranu, da bude jednako”. Ide se na misu taj dan. On je zaštitnik naše župe. Ne triba se veliki poslova laćat. Valja se priko dana više put spomenit na muke svetoga Lovre. Nije njemu baš bilo veselo. Ono je reko fentom.
Ima u Sonte puno Lovra. Dušanov, Dajkičov, Mačkov, Botošov, Pećićov, Rakin, Buljin, Monjošov…Pa, Lola Brdarin, Kanjin, Kuzmin, Demercov, Opacin, Njuškin, Špijunov, Elegov…. Mater će sinu reč blago, moj Lovra, moj Lola. Drugi jim, ko da si ociko, Lovra i Lola.
Prva nedilja posli svetoga Lovre je proštenje u Sonte. Pope kažu tako, a mi kažemo kirbaj. Čekamo ga “ko na igala”. To je prilika za ponovu, za bolje pojist, popit i za projt se. Malko se na kirbaj opočine prija ope veliki poslova. A, lipo u duše i tilu što smo kruv već zaradili, a i oprali se i očistili. Za kirbaj će cigurno kaki gosti banit. Iz Bača, Osika, Oljmaša, Monoštora, Berega, Plavne, Vajiske i Bođana. Zakolje se prase, jagnje, jel šilježe. Kaka veća živina, ćurke, guske, da se ne mora sumirat ako stignu gosti.
U subotu prid kirbaj se ima pune ruke posla. Peče se kolača. Štogod što može dugo trajat. U slatko od novoga maka, jel ako je ostalo oraja od lane. Nasoli se meso za peč. Obavezno se skuva filovane paprike. Ako na kirbaj uveče pofali rane da se ima šta. Otac ide na njivu snabdit se sa zelenjom za supu, ljubenicama i dinjama. Donese mladi kukuruza, jel ‘ni iz Osika i Sombora jako volju. Kompira navadi i obere sosu i papriku. Nusput u vinograd. Nabere ranjega grožđa. Da ništa ne fali, da svega bude dosta, jel šta si radijo cilu godinu ako ni na kirbaj nemaš?!
U subotu potli podne prid goste na stanicu. Stižu “mariške” od Sombora i sa druge strane, iz Osika. Kad se gosti stanu rojtat, sve ne možeš pogodit koje su tvoji. A, nisi ji ni vidijo još od njevoga kirbaja. Koji dinar dobiješ, sutra za vašar, i torbicu iz Bača, jel iz Monoštora. Pridveče se dica falu jedno drugomu ko je koliko dobijo i otkuda. Večera se. Paprikaša. Još ako je od mladoga šilježeta! Nema lipšega. Posli, dinja, ljubenica, kuvani kukuruza… Mladež uveče ide u selo. Birtaši razapnu šatre u centru, jednu do druge. Armunikaši, begešari, a najviše se svit skupljo tamo di je sviro Kona na egede. Namisti egedu pod bradu, i gudalom gudi do zore. Mogo si ga slušat cilu noć, a taj je mogo svirat još i dužje. Sa njegovi struna su i tičice pivale i žene se svađale. Nema više takoga u Sonte! Na kirbaj dojdu i pevaljke. Sve iz „lasticina repa“. Pivu, igru, a više se keču, pa niki muški znadu ostavit u bircuzu i po lanca!
Na sam kirbaj ujtru rano, gazdarice kuvu za fruštuk „na kratki saft“. Najimo se, pa na misu. Ko na malu, ko na veliku. Ko malo okasne, ne može misto najt. Tako puno bude svita. Ako se od oprave novo kupilo, oma se navuče. Da si što lipši. Isprid i okolo crkve vašardžije već poredani. Svakake vozonke i šimike već radu. Konji i karuce, čamci. Verglaši sviru u verglove. Sve je nikako veselo i orno. Sa mise na ručak. Prava živincka supa, sokakom se ositi da je svaka kuća kuva. Meso iz supe sa sosom i zelenjom se poji, pa onda pečenje i salatica.Pivo je bilo jako dobro potli toga. Točilo se iz buradi. Još za vrime ručka otac pošalje koje dite sa kanticom u bircuz:
– Reci tomu čiče što toči pivo, da da što više pene.- Kelner je pivo natočijo ope po svojemu, a dite je dobilo:
-Čiji si taki pametni?-
Kad stigne doma, a ‘no piva na dnu kantice. A’ je bilo slatko! Potli, kolača, dinja, ljubenica, grožđa, kuvani kukuruza….A dica ko da ji pundrav čačka! Ne mogu ni jist, ka’ se čak doma čuju svironke i fičonke sa vašara. Toliko dosadu materama za it na vašar, da spadne i di koja suza. Na vašaru dobiješ kuglu, dvi, sladoleda.Svakoga sladoledara se zvalo Joza. Na kirbaj bude pešest Joza. Dojdu bogtipita otkuda,da pomognu našemu Joze. Dobro ubardaš taj sladoled, jel ga skoro neće bit. Jedampt se vozaš na karuca. Mali muški koji su nako ofanj, skajaru se sa tima što imu karuce. Gore se popnu, pa pomažu okretat gore šimiku. Tako zaradu još kojegod vozanje i još kakigod šećer dobiju. Niko srićniji od nas. I matere se na kirbaj dadu u trošak. Još ka’ su se na mašine, vršalice znojile, obećale sebe častit kriglom piva za kirbaj. Nji nikoliko kupi jednu kriglu i onda se redu od usti do usti. Posli se još dugo spominjalo ka’ se trefu :
-Jel kako smo pile piva na kirbaj!- Stariji su običavali it i na večernju. Mladi su do uveče klamfrali po vašaru. Bijo je običaj da se divojke, dok se korziru, držu za prstac, a i ‘ni što se gledu. Kad se dvoj prošetu i držu za prstac, znalo se da tu ništa ima. Ako se kakomu momku dopala kaka cura, na kirbaj je kupi srce od kolača što ima upolak gledalce. Koji je jako za curom, kupijo je što veće i što bolje našarano i sa većim gledalcom. Koja divojka ne dobije srce, to ni, ni prava divojka. Na kirbaj je dozvolito malko više neg’ drugi put.
Večera se što je ostalo od ručka. Gosti se otpravu .
– Fala što ste nas ugostili, sa’ ste vi na redu kod nas!
– Fala vama što ste nas obišli i nemojte štogod zamirat i pozdravite vaše doma!
Posli večere, momci i divojke i friškiji vinčani, se ope uredu, pa na igranku. Po bircuza je bilo veselo dok pitlovi ne zapivu.
Ujtru, ko je sposoban za radit ko da ni ništa ni bilo. “Auf!“ pa na posov. Nema: „ Uveče divojka, a ujtru kobila“. U ponediljak se samo još dica sigru. Fičonkama, pitlovima na sviranje i najmilijom sigračkom. Lopticom od papira, a na gumu. Ni bilo lopti pravi, pa se sigraš kirbajckom lopticom dok se ne podere. A, to je bilo štogoda! Još se i danas panti.