tekst: Ruža Silađev ...iz knjige “Divani iz Sonte”
Na Poklade kad su bile gajde,
na Mariino kad je kolo bilo.
Pivalo se u omladine. Igralo se kolo i po dvoj. Veselje, pisma i igranke. Najdu se tu kaki muški opraviti u žencke. Prave nakarade, pa ji onda svako štipa i dira tamo di ne triba. Ti dana svakake ludorije i šale spadnu na pamet. I tako četiri dana. Pokladna subota, pokladna nedilja, pokladni ponediljak i utorak. Sve do čiste sride. A, sve vrime se jako dobro i masno kuva.
Na pokladnu subotu najviše paprikaša. U nedilju pravi nediljni ručak. Kokošja supa, sos od sose i pečeno friško meso. Svejedno, jel kokošje, jel je kogod u familije klo svinče onda se ima i svinjckoga. A, to se u Sonte jako volji od vajkada. Peče se gibanice. Ako je ostala koja bundiva peče se u slatko bundivare, a najviše se peklo gibanice kvasne i to orasima, makom, jel pekmezom. Ručak se napravi prija podne do mise.
Dica i starija čeljad su išla na malu misu. U osam sati. Mladež i sridnjaci su najviše išli na veliku misu u dese’sati. Kad svi dojdu sa mise ruča se. Posli ručka stariji malo prilegnu i odmoru. Mladež se sprimi i ajd u korzu. Cilo poslipodne kroz glavni sokak se korziru svi ‘ni koji se osiću momcima i divojkama.
Do početka Drugoga svetckoga rata selo je bilo podilito. Kranjci su se šetali sa jedne strane glavnoga sokaka, a Valpovčani sa druge strane. Momci su se znali kadgoda i zakavdžit zbrog kake divojke. Posli rata su se svi lipo izmirili i zajedno korzirali brez ikake mržnje.
Za korzu i igranku su se nosile oprave drugače od ni u koji se išlo na misu. Ruvo za misu se nije nigdi nosilo, samo u crkvu. Žencka čeljad je nosila naše šokačke suknje, bluze i pregače. Ispod bluze košuljac, ispod suknje skute. Gaće se nisu nosile. Naprid na suknju se pripaše pregač. Mlade žene ko i stare na glave su imale maranke. Kiku su prvo upletale u rep, a onda ga umatale u kukulj. Okrugli kukulj ko guka. Divojke su bile gologlave. I one su pravile divojači, dugački kukulj, na zatiljku od uva do uva. Ko forme lepinja. Di koja se i prenovala prenajzlom. Na noga štrikane čerape od kućevne vune. Ko šarene, ko bile.
Ako je bilo sniga i kiše nosile su se cokule. Ako je bilo suvo, nosile su se štrikane ljope koje je znalo naštrikat svako žencko čeljade. Ljope su bile najviše šarene, na jabučice, na šećere, na ružmarine, na pate i na kućice. Gore, na tilu se priko svega nosijo jel pršnjak, jel kožu za starije. Mlade divojke koje su bile iz bolji kuća su imale kostine, a kojegod i kulike ( kratki kaputići od štofa), ka’ su došli u modu. Jako se voljilo nosit pršnjačiće, pršnjakove i kožušce išarane sa šarama od ofarbane kože ( ornamentima), pa još u ti šara umetnita gledalca. Taki pršnjakovi su se izrađivali u Sonte kod majstora čurćija. Što je bilo lipo vidit tako uredite divojke i mlade snaše! Pa, još koja je imala lipi drik (stas)!
Muški su nosili košulje od srvijana, jel od tanjega tkanja. Ritko ko je imo od kupovnoga. Priko košulje se navuko štrikov. Na sokaku se još priko štrikova nosijo pršnjak. Za muške nije bijo jako ukrasit ko za žencke. Niki bolje stojeći su znali imat i reklju. Stari ljudi su nosili i paklije. Od pojasa do dole se nosile čakšire «na grane». Šile su se od somota. Na džepova su imale izvezite grane. To je bila oprava od velike asne. Bila je velika oskudacija. Vakim danom se okrenu naopako. Vozi se đubre u njima. Svršavu svakaki poslovi, a kad dojde kaki blagi dan samo se okrene napravo i okefa. Eto ti novo ruvo! Ispod, gaće od kućevnoga tkanja. Puno svita je onda držalo ovce, pa su muški zimi nosili čakšire od ovčje kože. Na noga su muški nosili jednako ko i žencke. Samo su njeve čerape, ljope i cokule bile nako jače i muške! Na glave je bijo šešir sa plantikom. Puno nji je nosilo i šubaru i to od mladi jaganjaca.
Tako lipo urediti korzirali su se cilo poslipodne sve do večernje. Ko god je držo do sebe išo je na večernju. Posli večernje na večeru. Večeralo se ono što je ostalo od ručka, a onda ope u selo, u omladinu.
Crkva je bila za sve: Šokce, Mađare i Švabe. Čak i Srblje su na njeve blagdane zalazili u našu crkvu, jel, Bog je jedan, a njeva crkva čak u varoši, u Somboru. E, al uveče je svako prvo išo u svoje, pa su tako u omladine ( dom mladeži) bili Šokci, Mađari su imali svoj dom, i tako redom. Igralo se kolo, po dvoj, valcer, logovac. Posli po noći počmu se svi obilazit. Onda se raspali pleh muzika. I udri čardaš, mada je on mađarska sigra, sve do fajronta!
Na Poklade je i starija čeljad dolazila na igranke. Doduše, oni su sidili nu’ zid i pratili kako mladež igra. Kojagod majka, jel baka, je na taku igranku povela i svojega maloga i najmilijega unuka jel, unuku. Bože, ala nam je lipo bilo!
U te pokladne dane, i još samo na Božić, bilo je dozvolito i divojkama da ostanu priko po noći. U druge blagdane cure su se najdužje zadržavale u selu do deset sati. One druge su bile makarkake …
Još se puno bančilo i u ponediljak i u utorak Onda smo se počeli sprimat za Uskrsnuće Našega Spasitelja.
z knjige Divani iz Sonte