piše: Ruža Silađev
Potli Sveta Tri Kralja, svit se već maličicko i ulini. Od nerada.
Uveče se drima
a ujtru je zima.
Kad pogledaš
na kudelju,
a ona je cila.
A, već je pofalilo i snove i pučice. Zatriba i buba i bubica i ponjavki i taraka. Svega. Ku’će se šta će, neg ajd povratit ono di si zaostaš, pa pravac na prelo. Po danu se išlo u rodbinu na prelo. Skupu se sestre i braća, jedamt kod voga, jedamt kod ‘noga. Velike familije, pa se ne stigne ni na red ko’ svakoga, a baš je zima dugačka. Gazdarica kod koga je prelo, zasuče rukave, pa oma kolačiće misi. Fala Bogu još se ima masti! Ta, ko da su karbine toeč bile! Ne namisi se Bogzna! Jedno do sto komati. Za potli podne, jel paprikaša od suvi rebara, jel pečene podgrline iz salamure. Dica ciču i vrišču. Mož šta oš ka’ si gost kod tete, čike, jel uje! A, istom ka’ ti teta pozove na salaš na Gredu, jel u Rit! Obeća da će na Grede bit “puzderom” rizanaca i “kamečkima sa doroslovačke štreke”, pogačica.
Nuzto još tetak upregne vrance u sone i zvonca jim na ogrlje obisi, pa nek se znade čija familija ide na salaš na prelo! Pune sone čeljadi, pa se trefi da kogod iz sona i ispadne. Ubuca se u kake baružice, a teta oma kuvana vina sa najkvrcom nudi. Tetak zoto vrime na po dvora naloži veliku vatru. Grijemo se i svako ražanj sa garvanićom dobije. Juče su ji navatali u doroslovačke šume. Ondak se ide prigledat po ledine zanke za zecove. Uvik ji je bilo po nikoliko. Za večeru se kuva na po dvora zečji paprikaš u velikomu kotlu, ko za svatove. Siti, napiti, rumeni obraza, vraćamo se sa salaša u po noći. Vitar duše, a naši vranci grabu i ne dadu mu se!
Snig zabili, misečina upre, a u selu sokakevima krenu prelaši. Svako veče prelo u druge kuće. Vinčani idu u svoje društvo. Povedu se i dica. U lampošu se uvuče fitilj, tako da bude jako svitlo. To veče se patrijol ne špara, da žene vidu šta radu. Gazdarica u koje je kuće prelo, skuva kukuruza, gumbura, ispuca koka… Dica se zabavlju po svojemu. Sigru se žmure. Zavlaču se pod krevete, a pod krevetima kad su visoki zna bit i kompira i bundiva što su se unele jesenas da se napolju ne smrznu.
Ako koje dite zaspe metne se u sombor-krevet. Tamo je zasebno ko u druge sobe i može spavat do mile volje, a ka’ se probudi može i kukucat kroz uplete. Matere štriku štrikove, čerape i ljope. Prede se. Očevi kadgoda rižu i pakuju duvan ako je kuća u koje je prelo imala te godine duvana. Zameću se svakake šale, a prid po noći se pripovidu nake pripovičke, što se od nji sve stresa.
Mladež je jedva čekala prela! Da se vidi onaj za kim će ti srce iskočit! Da se bude blizu cure koja ti se dopala! Jel blizu momka zbrog kojega nemožeš spavat! Momci i divojke se redu po kuća. Ugrije se velika soba. Prvo se skupu divojke. Momci nairošu šešire, pa kucku na penđer:
-Cure, mož na prelo?
Ako divojke imu rad društvo koje viče sa napolja, odgovoru da mož. Ako jim nije do takoga društva, odgovoru da je puna soba i da nema mista. Onda takima bude krivo, unidu sa sokaka u tu kuću, pa u ganku pomišu cokule i ljope što su oni ‘nutri skinili ka’ su u sobu unišli. Bilo je svakaki momaka. Niki kad unidu u sobu oma gledu u rernu, jel štogod od večere ostalo. Ako je ostalo, znali su oma i pojist. Divojke ekluju, štriku i predu. Prela se vuna, povisma kućina i kudiljke kućina od konoplje. Svako žencko čeljade se učilo prest ščim se počme divojčit. Oma je se kupi i prelja.
U Sonte je kadgoda bijo majstor Švaba preljar. Na današnjemu atresu u M.Oreškovića broj 28. Kasnije su i naši išli u šegrte i postali kalfe i majstori ko naš bać Joza preljar. Imo je preljar pune ruke posla. Tribalo je priškrbit selo sa preljama. Svaka kuća je imala po nikoliko prelja! Na veliki prelja se prelo brundatije, a na mali ono tanje i mekše. Velike prelje su se zvale šarene prelje. Točak i vreteno su bili ofarbani sa plavima, žutima i crnima štraflama. Sa takima se baš nije išlo rado odoma. Bile su teške i velike za nosit. Male crne prelje su se zvale legirke. Lagovane u crno. One su više išle na prela. Sa njima je bilo lagano radit, a bile su i lagane za nosit.
Voljili su momci malo prkosit divojkama, jel mladima snašama. Na prelu ka’ se divojka zabašuri sa kuvanima kukuruzma, jel kokama, skinu jim konac. Ka’ divojka počme prest, a no prelja ide unatrag! Da vidiš onda smija i cirikanja! Znala je prelja it unatrag i onda ka’ se kake momačke oči zapilju u prelju(divojka koja prede), pa se zabuni radenica i oma prelja ide kako ne triba. Pripovida se, piva i svira u muzike pikule, armunike i tamburice. Niki se znadu i priopravit u kojikake ciganke što vraču, u majmune i medvide, jel već tako štogoda.
Na prelu veče brzo projde. Ka’ ti, a no već po noći! Neritko je sutradan bilo od matere:
-Kato, Marice, naj curo, Božemprosti, šta si sinoć radila ka’ si povismo istom načela?!
Danas nas na prela potsitu još samo kake ritke prelje što se čuvu po kuća I kad nam slučajno pod ruke dojdu stare slike sa prela, ka’ je došlo u modu slikovanje. Ispod take jedne slike, jedan stari dida prid smrt je napiso:
-Oko zapelo za prvu prelju, a srce nikad nije zaboravilo to prelo!