Vinko Pavić …(Iz knjige Ričička škrinja uspomena)
Moj pradid Mate, kažu, bio visok i naočit čovik. Imao visoka i jaka konja. Dorata.
Bili na glasu i pradid i Dorat. Bili glasni.
Vrime je tih godina, krajem devetnaestoga stoljeća bilo mračno, tegobno i mistično. Ko uvik i svako vrime u našim krajevima. Svaki je đava oda po svitu, vara i plašio narod, gulio i otima.
Svak je u tom svitu ima i svoju pratnju. S njom se pomirio, s njom živio, ijo, pijo, na ramenima je nosa, u njedrima, u duši. Neko tešku državnu, policijsku, političku, neko vojnu, a neko opet magijsku, mističnu, crnu. Posestrimu vilu, neko kuma vukodlaka, a neko priju višćicu ili moru.
Moj pradid ima’ svoje vile. Bio vilovit. U očima mu vile igrale vilinsko kolo i s dlanova izvor vodu pile. U nji’ove vilinske dvore nisu zalazili svi ljudi, već samo pisma i ruke moga pradida. One mu rađale pismu, rađale ‘šenicu i ječam. Dukate rađale. U gaju na osami svilu sukale. U njedrima, za moga pradida, dukate sakrivale. Moj pradid kosio ‘šenicu, klas po klas, zrno po zrno prebirao, dukate tražio. Kuću mu kućile.
Triput odlazio u nji’ove dvore, u nji’ove jame. Između oblaka i izvorskih voda, između mora i planinskih gora, između kukova i strmih stina. Na oni svit, kažu. Triput se vraća. Liga s njima u postelju od smilja i bosilja ubrana u škripu, na stinama. Mirisa moj pradid po smilju i bosilju. Kuća mirisala. Sadam Vlašića, sedam vilinskih pobratima pute mu kazivalo. Žalosni, za njim zavijali vuci zavelimski i nabrajali bijakovski ajduci.
Pradid volio Dorata. Dorat volio pradida. Nikomu se drugomu Dorat nije da u brazdu ili pod samar osim pradidu Mati. On ga s pomnjom timario i u najbolje ispaše vodio. Ploče mu u Duvnu kupova i u Duvnu ga kod najboljih potkivača potkiva. Kad bi iz Duvna krenio priko Zavelima, ispod kopita pradidova Dorata vrcale iskre i zvizde, tresla se zemlja, tresli se u pojatama podbiljski volovi i studenački konji. Sivale munje i nebo nad Zavelimom parale. Iz nozdrva oblake vitra rzao, a na sapima mu moga zid saziđat. Niz Golo brdo napogled Ričica, još za dana, zapalio bi kamiš i zapiva moj pradid, a Dorat zanjišta s njim uglas. Zastali bi iznad Latešića kuća uz jedan od sedam ‘ladih izvora, večerali kupinu i trninu, iz zovnice ječmenu pogaču. Pokatkad bi i zanoćio u plastu na guvnu pod stožinom ili u zidinama starih pojata.
Vile na vodu odvodile Dorata, ditalinu i zob mu probirale i davale, grivu mu u pletenice plele, jašile ga po misečini i u zoru vraćale. Zna je moj pradid za nji’ovu igru i odmara Dorata prid oranje.
Kažu, godinu – dvi nakon što je moj pradid Mate oženio moju prababu Jozu Lekić, zamirio se vilama i nikad više nije zanoćio na guvnu ili u zidinama stari’ pojata. Nije više ni pismom zalazio u nji’ove vilinske dvore, a one mu više nisu rađale ni ‘šenicu ni ječam niti dukate u njedra skrivale, niti u gaju na osami svilu sukale.
Jedne litnje noći, pune misečine i sjena, pune mistike, Dorata nestalo iz pojate. Tek upleteni komad grive osta obišen na jaslama. Cilo lito pradid ga tražio na mistima na koja je s njim zalazio i pokatkad zanoćio, ali Doratu ni traga. Nakon toga u„gluvo doba noći“ po Golom brdu i Zavelimu čuli konjsko rzanje i bat konjskih kopita ispod koji’ vrcale iskre i zvizde, munje sivale i nebo nad brdom parale. Kleli se da je to pradidov Dorat!
Sve do smrti koja je moga pradida Matu, zarana zatekla pod murvom na podvornici, nije uzjašio konja niti s konjem brazdu uzora, ni guvno vršio. U džepu mu našli strunu upletene Doratove grive.
I tako se priče naših starih upletoše i u moje pisme.
Baš lipa priča.