DOBIVENA OPKLADA

tekst: Ivan Tumbas
U našoj varoši Subatičkoj u podavnim vrimenima, kada još nisu trokatnice i od ovih višje zgrade kratile sunce, da razgrije ulice i kada su ljudi po blagom uplivu nebeskog sunašca veseliji i radosniji bili, stajale su nasrid varoši dvi mijane baš jedna naspram druge.

Ova, o kojoj ću sad nešto ispripovidat od kazivanja naših stari čeljadi, bila je dosta niska zgrada trskom pokrivena, al je imala velike pendžere s jednim caklom i raskošne dvore, u kojima su u ono vrime kupili se gazde, zvaničnici i uopće takozvana gazdačka gospoda, dok je u onu priko sokaka najviše trgovaca i obrtnika išlo.

Gospodska mijana je nosila natpis: K crvenom volu, a ona druga: K zlatnom jagnjetu.

Istina, da naspram sadašnjih svitlih subatičkih gostiona ove dvi mijane danas ni na kraj Subotice ne bi pristajale, al u ono vrime, ponos i dika Subotice bile natoliko, da kad je kogod iz države ili sa strane u Suboticu stigao, kao što je pogledo varoš, jezero Palić, tako je moro zaviriti i u mijanu K crvenom volu, jer drugčije ne bi smio vratiti se kući. Tko je u ono vrime u Subatici bio i toj mijani nije pohodio, to je bilo, kao da danas otići u Rim i ne viditi svetog Oca Papu.

Iz ovog možemo pomisliti, da je mijandžija  tadašnjem veoma dobro išla mijana, da mu je kožni buđelar vikom pun bio cvancigima i mariašima. Još većma pak zato mu punila se kasa, što su gazde u ono vrime rado u Subotici  boravili i u ovoj mijani mnoge radosne večeri i noći proveli. A gdi su oni stari veseljaci gazde nagrnili se, tamo se prolivalo vino i letio novac, uz tamburaše koji su svirali tio, što naš svit veli milovali primu.

Med gazdama je u ono vrime Franje, imao najpoznatije ime, jedno što je veoma galantan bio, a drugo što je dan za danom novijim i kuražnijim šalama i pripovitkama iznenadjivao Subotičane.

U ono vrime se desilo, da je isti Franjo, jedno posli podne kuražnije neg’ ikad kartao se u gospodskoj velikoj kasini. Baš ga služila srića. Jednu igru za drugom je dobivao, i uvik lipu svotu novaca iz kase vukao. Ipak je bio snuždit. Nije volio siditi. Već jašiti, na čamcu po Paliću  plovit i osobito šale pripovidati, to je bio njegov adet.

I sad se najedared izumio, novce lipo u džep spremio, a zatim, kao da mu nešto priko pameti sinilo vikne:

-Gospodo! Evo vam nudim lipu okladu. Tko se smije okladiti, da će mene danas u 7 sati u mijani K crvenom volu nevinog i nedužnog žandari svezati?

Svi se gazde zgrnili oko njega. Zamor, huka, buka, razpitkivanje, inad se začuli po čiloj kasini. A kad se malo utaložili, progovori gazda Stipan.

– Kaži samo, kako ti tu okladu razumiš?

Kažem, odvrati Franjo, ja ću danas otići K crvenom volu i nit’ ću bučiti, nit’ ću se tući, nit’ ću krasti, nit’ čaše lupati, pa će me ipak nevina i nedužna žandari svezati.

-Primam, pruži mu ruku  divani Stipan.

Pogode se oni za izvesnu svotu novca. Na to Franjo izbaci drugu hiljadarku i otidđe kući.

Ono veče prid sedam sati toliko mnoštvo gospode i to osobito magnata se sakupilo kod crvenog vola, da već nije bilo praznog mista u ciloj mijani. Nije im bilo toliko do pića, koliko su znatiželjni bili viditi, kako bi mogli žandari jednog čovika i to grofa nevina i nedužna okovati. Ipak su zato naručili po čašu pića, a konobari hitro trkaše sa narudžbom, da izdovolje svitle goste i ni mislili nisu, kake će graje još one noći crveni vo’ viditi.

Svi su bili već okupljeni, samo Franjo  nije bilo na vidiku. A već skoro, da će biti 7 sati. Nikoji su već i počeli gunđat, da ih Franjo samo htio nasamariti i da neće ni doći, dok drugi tvrdiše, do to Franjo  neće učiniti. U ciloj družini je samo jedan prostak bio. Zavukao se u najtamniji kut dvorane i surovo motrio gospodu. Širok šešir svoj navukao si do obrva i na kratak kamišac puštao gust težak dim tako, da je gospoda već oko njega počela ka šljucati.

Jedan konobar vidiv nesnosan položaj pristupi prostaku i zamoli ga, nek idje u drugu krčmu, al ti prostak izjavi, da on odovud neće nikamo. I njegov novac isto toliko vridi, kao gospodski. Al poklem ga konobar lipo molio, i za Boga i za sve što mu je drago i milo, obeća, da će otići, al će još jednu crnu kavu popiti.

Konobar obradujuć se pohiti radi kave i stavi je prid prostaka. Ovaj pak razkopča ogrtač svoj, pa da će platiti. A gle čuda. Kad ogrtač razkopčao, a ono zasja se iz pojasa njegovi do osam sjajnih pištolja. Konobar vidiv oružje, skoro zanimi od strava.To zacilo mora da je kakav harambaša, pomisli u sebi i taj će još danas ovu gospodu oguliti.

Prostak pak, kao da ništa opazio nije, trgne svoj buđelar, izbaci prid konobara hiljadarku, nek izvuče iz nje cinu kave i čaše vina. Konobaru je bilo do nesvistice. Hiljadarka ga još većma utvrdila da je to zacilo haramija. Al šta da sad čini?…

Najedanput se siti i reče: – Oprostite, neimam da vam vratim, već pričekajte, dok pritrčem Zlatnom jagnjetu, tamo će moći bangu prominiti.

Zatim pak skoči na ulicu, al ne k zlatnom jagnjetu, već upravo do žandara. –Dodjite, molim vas, reče zapovidniku, al odmah, jer kod Crvenog vola strašno krvoproliće se spravlja.

U drugi čas je već 6 žandara očlo sa konobarom u mijanu. Stupivši u mijanu, udare na vandrovača i za čas ga okuju, a zatim prid sobom ga goneć upute se istim putem napolje.

Na ovaj neobičan prizor sva gospoda poskakala i nagomilala se, da što iz bližjeg vide uhapšenika. Vandrovač pak krene mirno, te obisiv nos, baš kao kakav okovani haramija. Al kad je do Stipana došao, digne glavu i stane.

Pogleda Stipana  u lice i na pol usne reče mu:

– Ne poznaš me Stipane?

–A tko si ti, zapita ga ovaj?

-Ded’ me samo ošajdari onako ozbiljski po šeširu, pa ćeš odmah znati.

Stipan skoči i sruši mu šešir. Sa šeširom sletila i hamišna kosa i ostala prid začudjenom gospodom na polak ćelava glava Franje.

Sat mijanski je baš u taj čas udarao 7.

-Živio, živio Franjo, zavri najedanput sva množina i navale k njemu, podignu ga na ramena i tako ga pronesoše po ciloj mijani.

Žandari se uplašili, ostavili i okove i tako umakli. A konobar stao nasrid dvorane, oči su mu zacaklile i neprestano lamajuć rukama upirao je u Stipana. Izgledao je kao da je poludio.

I nije došao k sebi, dok mu Franjo nije doviknuo: – Konobare, za ove dvi hiljadarke ćete nas danas malo počastiti!

Kako su onu noć proveli, to ne tribam opisati. To nek svako sam si opiše.