Ivan Tumbas
Nejiđi, ovo je tvoja zemlja Baćo moj, Bačka!
Ravna, pomalo piskovita, crnicom obavita.
Ne ostavljaj cvrkut tica na njezinim granama,
Uranke Bunjevaca, sunčani miris polja.
Ti si naviko, Baćo moj, živit lipo ugazdovo.
Uvik ti je u glavi miris pečene rane,
Miris plodova zrili, sa ravnice i doljača naši.
Miris voćnjaka i vinograda, vina i rakije.
Ne pakuj se i ne odlazi nikud.
Bolit će te baćo, bolit će te, vidit ćeš.
Ode je tvoja zemlja Baćo moj,
Po njoj odaj kako ti volja, kako oš.
Poželit ćeš salaše, naše konje, brazdu i oranicu.
Sad ti je ravnica slobodna, uradi je po svom, kako bi tijo.
Zajaši našeg Dorata il Vranca, prokasaj frljazom.
Putem kasaj, pušti ga da biži koliko mož.
To si naviko, iđi do izvora Bunarićkog, pa nazad.
Pogledaj u daljinu ravnice svoje, nagledaj se lipote, prije neg odeš.
Naši su živili od te lipote, a ti nemoreš.
Odranili nas ode da ostanemo i čuvamo vridnote.
To naše Bunjevačko blago.
Tražiš kruva nad kruvom, zemlju nad zemljom.
Poželit ćeš baćo, rzanje i vrisak naši konja.
Spavanje u košari, na friškom sinu, do kasno kad dođeš iz varoši,
Mamuran, od ljubavi i vina, od bećarenja i švaleranja.
Ni lavež pulina čuvara, ni naši pivci nisu te mogli probudit.
Ne, neiđi ti nikud Baćo.
Mi smo naučili živit lipo.
Neš nigdi u svitu zavirit pod lipšu suknju od naše Bunjevačke.
Neš nigdi ositit miris uštirkani ruva i tila, prsa jedri, ko ode.
Nije tvoja Bunjevačka duša za tuđi svit.
Ti si Bunjevac Baćo, nepakuj se i ne odlazi nikud.
Poželjit ćeš sve zarađene novce, dat, da je raspremaš.
Da joj skidaš dukate sa bilog vrata, vrili prsa,
Da čuješ zvuk žice tamburice naše,
Da čuješ pismu u ravnici o brazdi, konjima i Bunjevcima.
Poželjit ćeš čut njezino podvikivanje u kolu,
Njezin pogled prkosni ruku, njezin uzdisaj.
Neš u svitu bit mamuran, opijen od svega ko ode.
Neš ostit miris našeg kruvu, vina, i vakom tilu Bunjevčice.
Ode je Baćo tvoja Sloboda, radi šta oćeš,
Ode je naše i tvoje gnjizdo, ti si Bunjevac zapamti, Rvatskog porikla, zato neiđi.
Imat ćeš gorčinu u nidrima i duši,
Imat ćeš vičito vlažne oči, ne odlazi sa svojeg salaša,
Neiđi ti nikud Baćo moj.