NE ČEKAJ ME

Sven Adam Ewin

(Konstantinu Simonovu)

Ne čekaj me, nisi luda. Ne dolazim, garant.
Hej, čuješ li, ne čekaj me, glupačo!
Tko još čeka nekoga po kiši pa još žutoj, zaboga. Daj odrasti.
Pa to ne radi više ni onaj plačljivi Prevert. A vrućinu spominješ?
Uključi klimu.
Po mećavi bi me čekala?
Jesi normalna? Pa da se smrzneš! A tebi se valjda još ne umire.
Međutim, ako da, ima sto elegantnijih načina. Da ti šapnem jedan?
Dobro.
Budi za sat na fejsu. A ja ti opet kažem: ne čekaj me,
Nisi luda. Što si tako zapela: čekat ću te, pa čekat ću te?
Zar ne vidiš da nitko više nikoga ne čeka. Dojadilo.

I slušaj što ti govorim: vrijeme je da sve zaboraviš.
Nema nade.
Svi te lažu dok piju gorko vino za moju dušu, jebe se njima.
Jednako lažu i sin i mati, moral se srozao, draga.
I zato sjedi s njima i napij se k’o guzica, što ti drugo preostaje?
Ja ne dolazim. Ne čekaj. Nisi blesava.
Mene je već ubila smrt. Više ne može. A ti ćeš svojim čekanjem
Upropastiti sebe, prije svega. Meni je savršeno egal, je l’ jasno?

Odustani, dovraga od čekanja pa bilo gdje da si,
Toliko za mnom nisi luda. Ili ipak – jesi?

NE ČEKAJ ME (II)

Ne čekaj, draga, ja neću doći,
Neću nikada više!
Dane su moje i moje noći
Isprale žute kiše.

Ni po vrućini, ni mećavi,
Ne čekaj mene, tugo,
Jer tebi nema tko da javi,
Da mrtav već sam dugo.

Već dugo pisma, moja ljube,
Ne stižu izdaleka,
Stog spregni suze, stisni zube,
Zaludu srce čeka.

Da živ sam svi ti šapću kradom,
Nemoj, ne slušaj druge!
Zašto da lažnom griješ nadom
Te svoje noći duge?

Pa neka vjeruju sin i mati
Da živ sam, da postojim,
Nitko nikada neće znati,
Traga kostima mojim.

I dokle, draga, kroz čeljust moju
Hladni vjetrovi pušu,
Ti gorkog vina čašu koju,
Popij za moju dušu!

Ja neću doći. Ne čekaj me!
Nitko plakati neće.
I svi će ovlaš reći: ajme,
Nije imao sreće.

Ti mene sanjaš, u snu srećeš;
Pričaš o tome s drugim;
Ali mrtvog spasiti nećeš
Čekanjem svojim dugim.

Ja znadem, mila, srce ti prima
Sve moje riječi… niječno;
U meni zato vjere ima,
Da čekat ćeš me… vječno.