tekst: Ruža Silađev …Iz knjige “Divani iz Sonte”
Beru se kukuruzi. Međ‘ kukuruzma bundive. Velike, male, turkinje i ‘ne crvene za marvu. Kad naidemo na male o’ma mislimo na našu dicu doma. Snotamo od koje će kako kandelo ispast za ‘voga našega maloga, jel za noga. A, kandelima za Sisvete su se radovali ka’ su bili mali i naši dide i prandide.
Otkad znamo za se na Sisvete poslipodne, očevi, stari i dide imu „dužnost” pripolovit i izdubit male bundive, samo turkinje, što lipše išarat križićima, zvizdama, misecom i srcetima. Malo okolo izreckat. Upolak metnit sviću i zapalit. Obisit na šnjuru tako da se može nosit.
U sedam sati uveče na Sisvete počmu zvonit zvona na Kalvarije. Prija su zvonila sve do osam sati. Jedeke na zvona su vukli birovi, a miništranti su malo po selu išli “prosit”. Narod je rado davo koji sitnež za zvona. Birovi bi onda kupili koju kapljicu i tako lakše vukli zvona.
Svi idemo na groblje. U taj sat, naši stari su rekli da izlazu duše naši, mili mrtvi. Kandela naše dičice svitlu jim put da znadu dojt do nas. Kandelo se metalo pomalo na više grobova. Molili smo u tišine, svako za se i svako za svojega. Stojalo se na grobu ‘noga koji je zadnji umro, dogod zvona zvonu. Groblje je očistito.
U dane ka’se čisti uvik je dobro očistit koji grob što nije tvoj i sviću zapalit, možda kakomu siromu što nema nigdi nikoga. Sve je uredito zimckima ružama i krezentinima svakaki fela. Sviće goru na svi grobova. Ko da su zvizde sa neba došle na zemlju. Dim sa svića se diže u vis.
Kroz tišinu se čuje primetanje zrna na patricama i šapćanje molitve. Odnikud i prigušiti plač, pa se otme potijano jaukanje kake matere i oca. I mala dica što držu kandela su mirna, zatečena svitlošću i svetim. Svako obnavlja svoj spomen na pokojnika. U tomu jedinomu času u godine dana, mislimo da smo sa njima. Kad zvona pristanu zvonit, svit se počme razilazit doma. Svečano i tijano sa blaženim mirom u duše i sa umom da ćemo jedamt i mi tamo.
Bolesni, stari i svi koji su spričiti to veče it na groblje, molitvu za pokojne obavlju doma. N’ astal se poredu sviće, za svakoga pokojnika po jedna, ka’se bilo u mogućnosti. Ako nije, dičje kandelo je i doma poslužilo. Nije oduvik bilo svića, ni fenjera, pa da se utecava čiji će grob bit nacifran više.
Kadgoda je čiča Stipa Šunder pravijo sviće “koturove”. Jedni su bili okrugli i upolak su imali gajtan za gorit. Drugi su bili ko forme plantika i umatali se u krug. Taki su se najviše kupovali. Onda je svaka sirotica imala uvik “sviću” pri ruke. Komatić kotura bi odmotala, zapalila i pomolila se Bogu. Dok traje molitva dotle traje i svića. Tako svaki dan.
A najviše se tako ušparalo na svića od Svete Kate do Božića ka’ se moli “Zlatna krunica”, jel u korizmu nuz molitvu Križnoga puta. Koturova je bilo mali i veliki. Crveni, plavi, žuti i rozni. Najlipši su bili oni najmanji što su ji dica kupovala. Čiča Šunder ji je tako lipo zno išarat, a nuz njegovo vedro i nasmijano lice tušta su se kupovali.
Ujtru na sam dan mrtvi, u pe’ sati su ope zvona zazvonila sve do še’ sati. Upalu se ‘ne sviće od sinoć što nisu izgorile, jel dičja kandela. Svi ukućani su se morali dignit i molit. Dica sanana i krmeljiva, al niko se nesmije bunit. Oni što su se istom naučili prikrstit, isto ji se probudi i prikrsti, pa onda nek dalje spavu. Mater je samo rekla da je to jedamt u godine i da nikomu ništa zoto neće falit. Ako koja svića ne izgori, potli mise se odnese na groblje da dogori do kraja.
Tako smo obavljali Sisvete i Dan mrtvi. U ostale dane ne zaboravljamo di su naši pokojni, jel ko ne vodi brigu o ‘nima tamo, ne volji baš jako ni ‘ve ‘vamo.