piše: Slavica Jurčić
Snaša Reza kuhala je jutarnju kavu i sa starom bakom pričala što je sve bilo jučer na kirvaju.
Njen Mija malo je popio pa ga njih dvije ne žele buditi. Dan nakon kirvaja svi su još sanjivi i u njihovoj kući počinje život tek iza podne.
„Ja nisam čula našu Martu kada je došla kući.”
Baka ju je pogledala u čudu i podigla kažiprst: „Nisi ju naučila reda. Popuštala si.”
Ode Reza u Martinu sobu tiho otvarajući vrata. Ugleda bose noge ispod jorgana, ali ugleda i ono čemu se nije nadala. To su bile muške noge.
„Bože m’ prosti!” prošapće ona i bolje se zagleda u momka koji spava s njenom Martom u krevetu.
Stoji ona pred Martinim vratima i krsti se lijevom i desnom rukom. Pođe buditi Miju koji je još u snu i ne misli ustati.
„Mija , diži se!“ drma ga, ali on se okreće na drugu stranu. Drma ga, drma i sada već viče, crveni se od ljutine.
„Mija, diži se! Imamo zeta kod Marte u krevetu!“ Tada njen Mija skače iz kreveta i sav izvan sebe juri k svojoj kćeri jedinici.
Reza potrči za njim, ali on ju tjera u kuhinju i govori joj da izvadi pečenku i napravi salatu.
„Marta!” viče Mija na vratima njene sobe. Iz sobe se čuje komešanje.
Marta otvara vrata sobe i pita oca što je. On joj govori da je vrijeme doručka, da dečka probudi i dovede za stol.
U kuhinji baka i snaš’ Reza šuškaju i čekaju Miju koji ulazi u kuhinju i sjeda za stol.
„Daj rakiju, Rezo!“ reče Mija i lupi šakom o stol.
Reza se trgne i drhtavim rukama lijeva rakiju u čašicu te je stavlja pred Miju.
Dvoje mladih ulaze u kuhinju. Baka ljutito pogleda u Martu i šapće joj: „Sramota!”
Reza im pokazuje da sjednu za stol, a Mija razrogačenih očiju gleda mladića koji bojažljivo izgovara: „Dobro jutro, domaćini!”
Reza i Mija se pogledaju i oboje se smješkaju. Reza zove Martu da donese salatu iz špajza.
Zatvara se s njom u špajzu , a Mija s mladićem i bakom ostaje da popričaju.
Pozna Mija ovoga derana. On je sin njihovog seoskog doktora, student medicine.
Marta i Ivan su se od malih nogu igrali, tukli i voljeli. Zna Mija da je dečko dobar i da će Marta biti sretna s njim.
„Čika Mija ,mogu li ja vašu Martu ženiti?” pita tiho Ivan. Mija je ozbiljan, podigne se i upita ga: „Ivane, jesi li završio svoje škole?”
„Jesam. Prošli mjesec sam diplomirao i idući tjedan počinjem raditi”.
Mija ulijeva rakiju u čašice i daje Ivanu čašu u ruku: „’Ajde, dijete moje, da nazdravimo!”
„Rezo“, grmi Mija, „ bit će svatova! A sada ajmo doručkovati!”
Tako je ova „sramota“ u ovoj šokačkoj kući završila proslavom. Reza je ljubila Martu, a Ivanu nosila najbolje kolače od kirvaja.
Dječja ljubav je završila brakom. Cijelo selo je pred crkvom igralo u kolu i pjevalo o sreći dvoje mladih.
Nije sramota voljeti, sramota je pogaziti ljubav i baciti ju niz cestu!