piše: Marija Juračić
U našem domu se nekako spontano uvriježilo da, kada razgovaramo o moru i o ribi, odmah prijeđemo na dalmatinsko narječje. Tako i moj zet postane Dalmatinac poštujući onu staru narodnu; odatle si, od kuda ti je žena.
Da ne duljim. Vratio se s tržnice, bacio najlon vrećicu na stol i rekao:
“Evo punice, sitija san se vas pa san na peškariji kupija ovega morskega pasa za obid.“
„A jesi, srićo moja? Mene si se sitija? I pasa si kupija? A oli te ovi pas sitija na punicu?“ povezujem njegove čudne asocijacije.
Vidi da je pročitan pa počinje vrdati:
„ Nisan tako mislija.“
„A kako si mislija? Jesi reka da te ovi pas podsića na mene?“ želim raščistiti stvari.
„ A znaš li ti, srićo moja, da je ta beštija najodvratnija morska beštija koja ima samo dvi vijuge u mozgu; žderi i napadaj. I ne viruj ništa onim psiholozima od beštija koji kažu da ti zvir neće ništa ako nije ugrožena. A znaš li zašto lažu? Jerbo pas nima osićaja ni stida. Samo grabi i ždere. Neću reći da nema sličnosti s nekima koji već jesu i koji još nisu u Remetincu, ali di ti je pamet, sinko, da mene povezuješ s tom beštijom?“ uvjeravam ga usrdno, a on ka riba na suvom, zinija i nikako do riči.
Onda se još umiješala moja kći i to smijući se:
“Hajde, stara, budi sritna da ga podsićaš na pasa. Zabrini se tek ako kući donese kakovu giricu ili nedajbože papalinu. Dok si ti u njegovoj svisti pas, onaj morski, sve je u najboljem redu.“
odlično 🙂