(Iz knjige “Divani iz Sonte”)
piše: Ruža Silađev
„Jozo,/ ti ne gledaj/ u to jaje/ već ti gledaj/ ko ti daje!
Na kirbaj su divojke u Sonte od momaka dobijale srce od kolača sa gledalcom, a na Uskrs su momci od divojaka dobijali šareno jajce. Jajca su se šarala o velike nedilje, da se ima metnit u gnjizdu dicama, a i darivat kojega momka. Dar od zeca.
Nema više naši slikarica, baka Kate Šodanove, baka Birđe Silađeve, baka Ane Gemine i Rarine, baka Janje Gerine… E, da je bilo više papira i farbe, a manje posla. Možda bi nam naše slikarice ostavile u tal puno više od sićanja na uskršnja jajca. Cilu nedilju prid Uskrs su šarale jajca. Donašale jim žene iz ciloga sela da napole radu. Jedva priko dana stizale izmolit Križni put od posla. Radile su to sa farbom najviše crnom, crvenom i žutom sa kičicom i vrućim voskim.
Najviše se šaralo križ, srce i sidro. Vira, ljubav i ufanje (nada). Ide proliće, pa su često naslikovale na jajcetu grabljice i ašovčić, jel motičicu. Ako je jajce bilo naminjito momku, onda su još sročile i pismicu i natrukovale na uskršnjemu jajcetu. Druge žene koje su imale manje dara za crtanje šarale su jajca lukovinom. U ladnu vodu su metnile puno ljusaka od crnoga luka. Na svako jajce prislonile kaki listić peršina, jel diteljine. Omotale jajce krpom da se travka, jel cvitić ne poremeti. Metnile jajca u vodu sa lukovinom da se kuvu. Kad budu kuvana, skine se krpica i nako vruća jajca se namažu sa listićom slaninice. Onda budu sjajna i izdadu lipu farbu, a ostane slika od peršina, maslačka, diteljine, ko izmislita.
Nisu naše stare za Uskrs puno cifrale u kuće. Više su išle u crkvu, Križni put molile, jajca šarale i radovale se najvećemu kršćanckomu blagdanu. O velike nedilje, u ponediljak, utorak i sridu su se u naše crkve „Sveti Lovra“ držale večernje.
Na veliki četvrtak ka’ se dojde u crkvu, poškropi se vodom iz svetonice, spušča se na kolina i ide upravo do glavnoga oltara na kolina. Ko je mogo taj je još i okolo oltara obišo. Posli večernje se svežu zvona. Sve tri štrange što vuku zvona se uvežu jedna za drugu. Otad više nema zvonjenja upravo do Velike subote. Sa’je bilo pri ruke krepetalo, jel kogod je reko i klepetalo. Šnjim se oglašavalo prvo, drugo i treće zvono, ko i Šantoš. Ako je kogod u te dane umro, isto se koristilo klepetalo. Na Veliki četvrtak se u crkve „srušu“ oltari. Prija je bilo tri oltara. Nuz glavni oltar, bijo je još jedan ispod slike svetoga Antuna, na live strane, drugi ispod slike svetoga Ivana, na desne strane. Ispod toga se „sakrivalo“ i Tilo Isusovo na Veliki četvrtak. Skine se sa nji sve ‘no što ji ulipšava. Dida Jocka, prakatur, je o’ma sve ćirake „srušijo“ priko oltara, a sviće sklonijo. Isto tako nema prikršćavanja. Nigdi se ne pravi križ ka’ se moli. Sva se svitla utrnu. U znak velike žalosti.
Na Veliki petak posli čitanja muke Isusove u crkve, išlo se na Kalvariju. Cili procišion sa barjakima je išo kro’ selo od crkve svetoga Lovre iz po sela, do kapele „Srce Isusovo“ na Kalvarije. Obavi se Križni put po kapelicama, postajama. Bilo ji je četrnajst. Naposlitku se išlo pod Kozonjin križ, isprid velike kapele Srcu Isusovomu izmolit šest Očenaša.
Prid Uskrs za sve vrime posta je bilo dozvolito jist soparnoga kuvanja u svako doba. Na Veliki Petak se ni’ jilo nikaka kuvanja. Pekla se pogača. I to breskvasna. Pekli se kompiri u ljuske u vrile pepeli. Nuzto nagvanjita crna luka i ukiselite cikle. Valjalo se bit više gladan neg’ sit.
Na Veliku subotu se zvona razvežu i velečasni pojde blagosivat sviće za krštenje. Svitlo Kristovo. Isto tako se svetila Krsna voda i tamljan. Napolju isprid crkve, a posli kadgoda isprid Svetoga Florijana se palijo veliki oganj od Svitla Kristovoga (Vičnjega svitla). Svako je žurijo da odoma ponese kaku staru kašiku, jal kaku lopatičicu. Ka’ se oganj stiša uzimo je svako pomalo žari i pono doma. Sa tom žarom se užgalo ognjišće, i peći, a posli ka’ su se počeli zidat špojeri, užgala se vatra i u njima. Atalo se da se na te vatre speče jagnje, a u novije vrime da se na njoje skuva šunka. U te vode od šunke skuvu se i jajca. Oma se i očistu od ljusaka. Stare žene su čak i te ljuske čuvale. Kad kuvu čaja od grla malo su metnile i ti ljuščica, pa je tako grlo brže i bolje prošlo. Na Veliku subotu se sprima košarica za svetenje. Najpri se prija niki dan košarica od pruta oprala i osušila. Da bude potpuno čista za svetenje. U nju se dole metnijo kaki tarčić. Ka se šunka oladi metne se u košaricu. Okolo se poredu kuvana jajca, mlada bila luka i naerendanoga rena u ljusku od jajceta. Još se metnilo i tri dugačka tanka rena, a u polu ljuske od jajceta se metne i soli. To se sve pokrije sa posvećanim tarkom. Žene se sve utecavale čiji će tarak bit lipši. Svi su bili ručno tkani. Jedni od srvijana sa crvenima štraflama, a jedni od čistoga. Imali su okolo, jel čipku, jel rese. Mogli su bit i našlingovani. Ope sa križićom, srcetom i sidrom. Šlingali su se i sa zecom, jajcetom, kvočkom i pilićima, jaganjcom i sa cvitovima. Tako uredita košarica se ostavila na ladno. Ko je nosijo pečeno jagnje moro ga je metnit, jal u kvasni košar, jal u veš korpu od pruta. Nuz jagnje se isto redala jajca, bili luk i dvi vrsti rena i sol. Jagnjetu se u njuškicu zabola dva mlada bila luka (toič iz bašče iščupana) ko forme brkovi. Pokrivalo se sa novim krušnim tarkom.
Uskrsu su se dica jako radovala oduvik. Cili dan u subotu čupu trave u korpice. Sprimu gnjizde za zeca. Kako prolaziš sokakom samo vidiš dičicu kako se „boru“ sa travom. Malo metnu u gnjizdu i diteljine da bolje primamu zeca. Velika briga je bila di da ostavu gnjizdu za zeca. Stariji su morali u subotu uveče svezat kerove. Da kerovi ne poviju zecove, pa će ondak gnjizda ostat prazna, jel će zecovi kako bižu priko lateži, jel bedema pogubit dare.
Rano, u svu zoru, na Uskrs, još u dva sata krene narod na Kalvariju, prid našu kapelu Srce Isusovo. Molila se cila ružarija i pivalo se od radosti što je Isus uskrsnijo. Malo se i promrzne, al projde to.
Ka’ se vraća sa Kalvarije istom se naide na „gnjizde od zeca“. Di god u kuće ima divojka, jel mlada snaša, momci i mladi oženiti ljudi nadonašu svakaka andrmilja na vraca. Kaki stari cigala, narasipu slame, sina… Prkosu! Ujtru divojke i snaše moru mest sokak. Kobojage se malo srdu na „zecove“. A, vamo jim drago što niko misli na nji.
Taman se malo ugrijemo u krevetu, a no već zvoni na Svetenje. Iz kuća izlazu čeljad sa košaricama, jel prija davno, sa košarovima. Svi lipo urediti i veseli. Nuz košaricu se još ponese i mala kantica sa naravckom vodom. To je voda koja se prvi put izajutra zagrabi iz bunara. Poredamo se u redove priko cile crkve. Ne bude onda za svakoga mista ‘nutri. Ondak se redom reda na sokaku okolo cile crkve, pa po crkvene bašče i upravo do župnikove kuće, pa i u njegovomu ganku i dvoru. Bilu se šokački tarki, meriše šunka, jajca i ren. Zeleni se travica po crkvenomu dvoru i šarenu zelenkade, tulipani i zumbuli. Župnik i miništranti u friško uštirkani aljina. Narod se uredi štogod bolje može. U nova ruva. Župnik blagosovi jilo i posveti vodu u kantica. Žurimo se doma. Kokanda bi mogli već i putim malo probat! Al…
Svi ukućani na pragu od kujne dočeku ‘noga što nosi svetenje. Posvečanu košaricu sa uskršnjim jilom su na Svetenje nosili, a oće i danas i muški. Iz kantice svi popiju malo svete vode i zagrizu od ‘na tri rena ucilo. Ondak se istom unide u kuću, stane okolo astala, izmoli zajednički Očenaš i fruštukuje uskršnji sveti fruštuk. Sol iz ljuske od jajceta se pomiša sa ostalom soljom što se ima u kuće. Tako nam svako jilo bude još i po, po godine blagosivano.
Dica skoro cilu noć, subotu na nedilju, ni ne spavu. Od brige. Oće li stari, jel majka zaboravit za zeca, pa puščat kerove?! San ji ope privari. E, al ka’ se ujtru probudu imu šta vidit. U njevi gnjizda dono zec. Prija davno je zec donašo samo šareni jaja. Potli jedamt je počo donašat i šareni bombončića, jajica. Pak onda i jabuku, a već potli kadgoda, pedeseti prošloga vika i kojigod lemun (narandžu), zeca i lutku od kolača. Pravi zec je tijo ostavit malo i „svoji jajica“. Uneredi se. Kako bi drugače dica znala da je to bijo baš pravi zec?! Nek. Dica se ne srdu zoto. Cili dan će se dica na sokakeva tucat sa šarenima jajcima i sisat slatke bombončiće jajice.
Na drugi dan Uskrsa u ponediljak je bucanje. Muški latu u bocu vode, pa malo po žencki poprsku:
– Živa i zdrava bila!
Znalo je bit i nepodopština. Skajaru se niki oli momci, pa banu rano u kuću di ima divojka, ako je divojači otac zaboravijo zaključat vraca. Divojku izvuku iz kreveta i dovedu do bunara. Onda izvuku kabov, dva vode i polju divojku. Divojke se znale i razbolit o’ toga. Više nikada otac i mater nisu zaboravljali zaključat vraca.
Više nema bunareva na đeram, pa onda nema više ni takoga bucanja. Samo malo iz boce nako od miline.