Iz naše arhive/ objavljeno 25.06.2017.
Sven Adam Ewin
(ulomak iz poeme „Sentimentalne slike“)
…
Sa tornja zvoni podne. Malo zatim:
Je l’ netko umro? Zvone sva tri zvona.
Moja baka se križa. Ja je pratim.
Još malo, kaže, tako će i ona.
Mene noga i dalje svrbi. – Bako!
Zašto me žari kad se okoprivam?
Baka šuti … A ja bih skoro plak’o!
No suzu mušku ipak vješto skrivam.
– ‘Ko je to umro? – pita dida baku.
– Baba Klara! – Je l’ baba Klara Kešir?
– Ta, kak’a Kešir? Klara, u sokaku!
– Pokoj joj duši! – dida skida šešir.
– Koliko da l’ je godina imala?
Pita dida i klima: – Osamdeset!
Baka ga gleda čudno… (malo stala):
– Ta, šta je tebi? Priko devedeset!!!
Baka će ići pokojnicu spravljat’.
Te stvari za nju nisu neugodne.
Baka i sebe pomalo pripravlja.
– A kad je sprovod?
– Sutra potljam podne.
Krunicu vadi. Prebire po zrnju.
(Baka moli za pokojnike svoje.)
Tiho mrmlja … Ja pogledam u nju.
Usne šapću: – … dođi kraljevstvo Tvoje!
…
Za baku još sam malešni nejačak
Pa za me drži cijelu apoteku:
Bosiljak. Gavez. Koprivu. Maslačak.
Za svaku boljku travčicu poneku.
Kad se prehladim, kad mi grlo svira,
Zimi kad kašljem, kad gorim u licu,
Moja mi baka rukom umasira
U vrela prsa – hladnu komovicu.
Zatim od gorkih trava čaj mi spravi:
Plućnjak. Stolisnik. Bazga. Divlja kruška.
Obloge hladne na čelo mi stavi.
A onda me u perinu ušuška.
Ja gledam baku … (k’o sad da je gledam!)
Maramu crnu polako razveže,
Popravi rukom sijedu kosu sprijeda,
Podvrne krila … pa ih opet sveže.
Na bose noge nazula opanke
(Desni remenčić malo se uvrp’o).
Potplatu drže gumi-fleke tanke
S gumirabikom* što ih dida krp’o.
Oči! Oči su moje bake… crne.
Oči koje i ošinuti znaju.
Ali kad baka na me pogled svrne,
Te crne oči… naglo omekšaju.
Netom j tiskana knjiga:“POEME/Preobrazba/Sentimentalno putovanje“,
Autor: Sven Adam Ewin
Nakladnik VBZ 2017./ urednik: Drago Glamuzina