tekst: Marko Jareb
Vrulje su centar mjesta. Ime je dobilo po vruljama što tu izviru. I samo mjesto neki zovu po tim vruljama.
Na Vruljama se skupilo društvo i međusobno razglaba, pritaču iz šupljega u prazno, kako bi znali reći naši stari.
– Ča mislite je li ki bacila za ve ča su napisani na noj ploči gori? – Stipe će.
– Na koj ploči? – upita uglas više njih.
– Na noj na domu – odgovori Stipe.
-A ki za koga danas bacila, va mlađarija samo mislu na se, njima samo daj šoldi, onda su oni zadovoljni – Milo će.
– E da nije bilo nih ki su zapisani na ploči na domu ne bi ni mi mogli sada vode biti, ku su oni žrtvu prošli i na kraju život izgubili, ki hi se sa sića, više ji niko niti spomen ne obilježava, a njih je ratni vihor odveja skroz na drugu stranu, život ji se prominija priko noći, a i njihovima u kući, danas se samo možda njihovi spomenu na njih i site se ča su sve prošli. Svaki od njih ima je svoju sudbinu, a sudbini ne more niki pobići i ča ti se vridi sekirati oli živcirati ka se sve zna, samo ča niko ne zna ča ga čeka u životu, najbolje je ništa ne misliti i ča manje planirati pa kako ča ispadne – opetovano će Stipe.
– Ma čovik ne bi bija čovik ka ne bi ništa planira i to ne bi bija život – Milo će – te nastavi – ja nika nisan mislija na no na ča ne mogu uticati, nego san vaj govorija daj mi Bože snage da upravin s nin s čin mogu upraviti i daj mi Bože mudrosti da znan odvojiti ča mogu, a ča ne mogu od stvari ke su ispri mene oli da znan odvojiti dobro od zla.
– Pa ča ti to vridi da znaš oli moreš ka ti uvik neko zagorčava život, na vi oli ni način, tako recimo – Stipe će – težaku slana odnese pupe, ribaru dupin ispara mriže, trgovca kredu i mušterije i ni ki radi ko njega u butigi...
– A ki in je učinija to ča su vi naši ki su napisani na voj našoj ploči, morali iti tamo di su išli i otamo se više nisu vratili? – upita Milo preko volje.
– To su učinili pametni možjani, to ne more učiniti ni ki nije pametan, samo on je puno i zloban – Stipe će – pa ča ti misliš ča vi naši ča su poginili mogu ča reći o tomu, ne mogu ništa reći ka nisu živi, a i da mogu ča vi mislite da bi ki od njih ča reka, rekli bi da nisu mogli sudbini pobići i da je tako moralo biti, a svi vi naši ljudi ča su zapisani na voj ploči, ti su svi bili vridni i radišni ljudi, nisu ni bravinca smežili, radili su svoj posal i nisu se u nikoga dirali, svaki dan ji je bija isti, a život ji se priokrenija priko noći i na to nisu mogli uticati nego su morali prihvatiti no ča hi je zadesilo, ka ča bi uradija svaki naš čovik da je bija na njihovu mistu.
– E siguro ne bi svaki, bilo je nih i ki su škivali – Bare će – a bilo je i nih ki su izdavali, pa i nih je bilo u koje se nije imalo vire, pa hi nisu tili ko sebe ni ki su to sve vodili.
– A znate li vi da je bilo i nih ki su da bi sebe izbavili druge istakli – promrsi Jere – te doda – ja san čuja priču da su se dva čovika zvala sa istin imeno i prezimeno i ka hi je prozivalo javija se samo jedan, a drugi se škapula.
– Pa nije ti kriv ča se drugi odazva – reče Stipe.
– Ma nije, samo je još tote ništo bilo i ne sićan se svega ča su mi moji stariji pričali o tomu – opet će Jere – zaboravija san ča je tote u toj priči bilo na kraju.
– A ča na to onda pričaš ka ne znaš do kraja sve ispričati? – Stipe će gromkim glasom.
– Ništa, nego da na samo projde vrime – odgovori Jere.
– A vrime ide ka rika – Stipe će – o tomu ne triba ništa govoriti, evo ča ima da je bija Božić, a šetimana projde ka da si udrija dlan od dlan. Je dobro si reka sve ovo pričamo da na projde vrime, a vrime nas vrti kroz vi naš život i diktira na tempo vomu našemu životu, i sa si vode sa tilon, a ki zna di si sa mislima, u mislima moreš biti i vode i node i gori i di oćeš, to je najbolje od svega i ka bi ki moga komu čitati misli i onda to staviti na kartu, mogu ti reći da bi na život bija puno jednostavniji.
– Ne triba ti tote biti puno pametan – Jere će – najbolje znaš kakov je ki ka se opije, ne kaže se za ništa da trizan misli no ča pijan govori i radi, i onda sve znaš o nomu s kin si bija ka se opija, evo najbolji ti je primjer naš Ive, on oma počne pivati ka se opije, a ima i nih ki bi se oma tukli ka se opiju, tih se moraš čuvati, oni bi te siguro privarili u životu, a ima i nih ka se opiju idu doma i oma legnu, e ti su ti najbolji radnici u svome poslu, oni ka su trizni samo mislu na posal i kako da ga napravu, ma ima i nih ka se opiju počnu te samo ljubiti i grliti, e ti su ti pravi ljubavnici, oni bi privarili i Boga samo da mogu u nečemu uživati, ma u stvari za sve pijance govoru da su to dobri ljudi ka su trizni.
– Najbolje je iti doma, moglo bi škopijati vrime, tamo lampa od punte i zaškurilo se nebo – Stipe će- neće projti po ure učiniće kiša ka šipanj, zato ajmo doma dokle smo još suhi.
– Ajte Bog društvo, vidimo se ki drugi put –Bare će
– Bog! – uglas odgovore drugi i krenu svojim kućama.
Vrulje su u ratu i miru bile centar svih događanja. Danas je na Vruljama mali parkić u kojem je spomenik na kojem piše: „Bdijte patrioti tiho, jer tko vam mir oduzeti smije!“ Mlađarija danas kad im stariji žele nešto reći o tim vremenima kažu: „Dosadni ste, pustite nas na miru, šta nas opterećujete s time. Mi imamo svoj život!“
A tko im je omogućio taj život?