tekst i foto: Nikša Smoje… foto album
Split/ Sarajevo, ah Sarajevo… o kako ja imam poseban odnos prema tome gradu…
Negdi početak lita 1961. godine mladi vojnik imenom Zoran se vraća kući iz vojske Split-Sarajevo. Brodom “Mostar” do Ploča (još nije bilo Jadranske magistrale), te zatim feratom do Sarajeva.
Negdi u samu ranu zoru zazvoni Zoran na vrata svojih roditelja. Očekivali su oni sina svoga, ali onda nastaje šok. Otvore oni vrata a Zoran u livoj ruci nosi čibu i kanarinca Čiču, a u desnoj vodi dječaka od 8 godina. Da, u pravu ste, to sam bio ja.
Zoran je bio u vojsci u Splitu i tu je nastalo prijateljstvo s mojim starim. Dolazija bi kod nas doma, a ja glavni u ulici, sa “svojim” vojnikom, đirava po gradu, odlazija na utakmice vaterpola… obadva smo beskrajno uživali.
Vratimo se u Sarajevo… tog prvog dana Zoranova majka, tetka Šuhra, skuha juhu za ručak. Otprilike je ovako tekao naš razgovor o kojemu su godinama pričali ovi naši stariji:
– Teta Šuhra, kako van je ova juva blida?
– A kako misliš blijeda, Nikša moj.
– Mogli ste stavit malo konšerve, to moja mater uvik stavi.
– A šta ti je to konšerva?
– A to je ono šta se radi od pomidora.
– A šta su to pomidore?
Ipak smo se nekako razumili uz malu pomoć “rajčica”, tako da je teta Šuhra isti dan nabavila konšervu. Ostao sam tada desetak dana u Sarajevu. Male dječačke oči razrogačene nekim drugim gradom, nekim drugim ljudima, ah ta Baščaršija, odveli me i na Trebević, a ukompija sam se i sa vršnjacima susidima… Prijateljstvo se nastavilo, ja još nekoliko godina dio lita provodim u Sarajevu… Zoran i Jasna skoknu do nas u Splitu, moji starci se zalete do Sarajeva… prijateljstvo se nastavlja.
Lete godine i dani, otiša i ja u vojsku. Nakon vojske, a prije sljedećeg broda odlučim vanredno studirat novinarstvo. Zagreb ili Sarajevo, za mene nije bilo nikakve dileme. Svake godine po nekoliko puta u Sarajevo, položit koji ispit, vidit moje drage Sarajlije, pojest po koju porciju ćevapa… Za nevirovat testirao sam i prvu pizzu u Sarajevu, negdi u Skenderiji. Baš mi je bilo lipo. Toliko lipo da sam rasteza fakultet do unedogled. Ipak sam ga uspija sredit.
Skoro da sam zaboravija, jesen je 1982. godine. Zorka i moja malenkost na bračnom putovanju obilazimo razne gradove, obilazimo rodbinu i prijatelje… zar je itko od vas posumnja da smo Sarajevo zaobišli? Dakle, zadnja štacija našeg bračnog putovanja je bilo Sarajevo.
Ehe he, 2017 godine. naša dica (sada ljudi) za 35 godina braka uplate nam romantični vikend u Sarajevu. Treba to konzumirat. Skupimo se “junački” u autobus i put Sarajeva. Od 17 do 19 studenog ove godine. Dva dana puta, tako da smo imali samo jedan dan u Sarajevu. Posvetili smo ga našoj Jasni, a i ona nama, cili dan. Te subote, kao da je vrijeme stalo. Ništa osim nas troje nije postojalo. Ja sam se jedva jedvice uspija malo maknit, zujat oko njih i uspija sam snimit nekoliko fotografija. A njih dvi Jasna i Zorka, uz lipe drage čakule, prošetale me (nas) priko Želje 2 na ćevapu, na sevdah kahvu i kraj večeri u poznatu pivaru. Ajde dosta vam je teksta, fotografije sve kažu.
p.s. Taman je počeja snig u Splitu, ka da sam u Sarajevu…