Sven Adam Ewin
Dok nisam znao tko sam, što sam,
Od zemlje sebe zajmio sam;
U sebi ja sam otad skrivo
I krv. I kosti. Meso živo.
Kad mi dođoše zadnji sati,
Zemlja mi reče: “Sebe vrati!”
I vratio sam zemlji njeno,
Što je u meni zatočeno.
A onda mi se mudrost javi,
Zarobljena u mojoj glavi;
I šapnu tiho riječ ovu –
Da mora naći kuću novu.
“Idem u vodu”, ona reče
I sve do danas vodom teče.