Sven Adam Ewin
znao sam da voda čuva strašnu tajnu
i sve sam poduzeo da mi je kaže
ali ona je šutjela
rekao sam
u redu
stavit ću te na muke
i ti ćeš progovoriti
bacao sam je s litice
ona je odgovarala vodopadom
sjekao sam joj udove
ona je trenutno zacjeljivala
pucao sam u nju
ona bi progutala metak
stavljao sam je u škripac
ona bi izmigoljila na sve strane
vješao sam je
ona bi iscurila kroz omču
bacao sam je u zrak
ona bi se spustila kao kiša
razvlačio sam je mjesecom
ona bi disala plimno
zatvarao sam je pod zemlju
ona bi izašla kao ponornica
zatrpavao sam je u pustinji do vrata
ona bi izrasla u kaktus
ostavljao bih je planinskim vucima
ona bi se parila s njima
zaledio bih je na himalaji
ona bi se otopila i potekla kao ganges
na vatri sam je pekao
ona bi isparila
prepuštao bih je tamnoj noći
ona bi ujutro zasjala rosom
na kraju očajan i bez mašte
popijem je žedan u dugim gutljajima
i gle
ona mi oda tajnu
šapnu – život