Ivan Dobra Žirjanin
U tren je bonaca
u duši nastala,
jer davna mi želja
stvarnost je postala.
Al’ kad san vidija
more, škrape, svoj dom
i tuja mi lica,
u meni tuga, lom.
Prolazeći puten,
kaj da san iz Trešta,
nide mi poznati’ –
posta san furešta.
Nestali su znani
i najbliži mi rod;
svi su se razišli
pod nebeski svod.
Ostalo je samo
sićanje na Rivu
i na kuću staru
o’ stin trošnih, sivu.
Pak doklen san živ,
dok sićanje sviće,
u srcu će ipak
ostat bokun sriće