tekst: Ognjenka Kalajdžić
Mešak se već malo navikao na samoću u Växjö, gradu u kojem je živio, nakon izbjeglištva. Divan grad, pun zelenila i lijepih raznovrsnih građevina. Kažu da je najzeleniji grad u Europi. Šveđani se s tim baš ponose.
Tu je imao samo sestru. Majka je umrla prije dvije godine, a otac davno, skoro da ga nije ni zapamtio. Mnogo mu je nedostajala majka, još se nije navikao živjeti bez nje.
Ranije je pričao sa sestrom da bi rado nabavio psa jer je previše osamljen u svom malom stanu. Završio je sve kurseve jezika i sad je bez obaveza čekao neki posao ili kurs za prekvalifikaciju. Redovno se prijavljivao na Zavod za zapošljavanje.
Imao je 31 godinu, visok, crne kose, važio je za prilično zgodnog muškarca. Krasio ga je uspravan hod i lijepe plave oči. Nije imao sreće da se sprijatelji s nekom djevojkom ili ženom, nije to ovdje u tuđoj zemlji bio lako.
Razmišljao je o nabavci psa da malo ublaži samoću, a uvijek je i volio životinje. Kad je polazio iz Mostara, ostao mu je ljubimac Bimbo. Teško mu je bilo, nije mogao ni pričati o tome.
– Kakav pas, šta je ljudi stradalo, a tebi pas u glavi, ti nisi normalan, osuđivale bi ga komšije i poznanici. Ipak je odustao od te ideje jer ako dobije posao, šta će s njim, kako će ga izvoditi i paziti?
Jednoga dana ga telefonom zovne sestra Manja i kaže da je naišla na oglas da se prodaju dva mala psa, veoma povoljno. Ako se kupi jedan, mnogo je skuplje. Nije htio, objašnjavao joj je da to nije u mogućnosti, bar neko vrijeme.
-Nisam nešto sad zainteresovan, možda počnem i raditi pa bi mi to bila velika obaveza.
Sutradan, sestra dođe na vrata i pokaza mu video s malim psima. Baš su bili slatki. Malo razmisli, raznježi se i pristade.
Vema brzo ga je navikao da vrši nuždu vani, inače pas je bio jako miran i poslušan. Zavolio ga je baš kao i onog što je ostavio u Mostaru i dao mu po njemu ime, Bimbo. Nikad ga nije samog ostavljao. Preko puta njegovog stana stanovala je starija žena Finkinja, Darija se zvala, koja je imala sličnog psa. Često bi se pred zgradom sretali i razgovarali. Postali su prijatelji, on i Darija i psi. Ponekad bi ona pripazila Bimbu, a ponekad on Ešnera, njenog psa. Dani su prolazili pa i godine…
Radio je u obližnjoj firmi koja je proizvodila pecivo pa mu je bilo zgodno obilazit psa. Na pauzi bi trčao da ga izvede u park pored zgrade i da se malo poigra s njim. Najčešće nije imao vremena normalno doručkovati nego bi pojeo nekoliko toplih peciva, to je bilo sve. Dobio je malo više kilograma, ali mu je to lijepo stajalo. Sekirao ga je samo gubitak kose na sredini glave, to mu je bila mala boljka i još je imao manje kuraže da priđe nekoj ženi. Nije ni bilo mnogo slobodnih žena u njegovom okruženju, a on je zamislio samo onu koja priča njegov jezik i zna rasukati pitu, šalio bi se tako sa Darijom.
U pekari mu se svidjela jedna Bosanka, ali o tome nije nikom govorio. Ustvari, ona je skoro jedina da nije bila u nekoj vezi s muškarcem, slobodna. Merima joj je bilo ime, iz Doboja je. Kriomice ju je često posmatrao.
Sestrin pas je takođe bio veoma lijep. Kad bi ona bila negdje na putu i njega bi izvodio u šetnju.
– Psi su najbolji prijatelji, nije uzrečica, nego sam se uvjerio, govorio bi Dariji. Ona se s njim u tome odlično slagala.
Divno je bilo šetati obližnjom šumom sa svojim ljubimcem. Jednog dana tu je sreo i Merimu koja je vježbala brzim hodanjem.
– Moramo vježbati, smijala se.
– Kifle će nam doći glave, samo nabijamo kilograme.
Nije riječi mogao progovoriti, ništa baš ništa nije rekao. Kad joj je ugledao zube, bijele ko bisere, a tek osmijeh, znoj ga je oblio.
– O, da može biti moja, mislio je.
Stisnut će petlju i pričati sa Ninom, njenom najboljom prijateljicom da bi rado sa njom izašao.
– Imam malo i ušteđevine, sad mogu i imati djevojku, misli su se dalje rojile.
Sestra je trebala roditi, a spopala je neka alergija. Savjetovali su joj da ukloni psa i tako isključi mogućnost alergije na životinje. Bila je tužna i jedini izlaz je bio da svog psa da Mešku.
– Draga moja, kako ću s dva psa? Jedva i sa ovim izađem na kraj? Da ne radim, bila bi to druga stvar, on se pravdao.
– Braća su, lijepo će se slagati, a i ja ću moći da ga ponekad obiđem, kad rodim, molila je ga je.
Mešak, dobričak, ipak na kraju pristade.
Često je šetao šumom, baš onim putem gdje je jednom sreo Merimu, možda je opet sretne. Dobio je volju da čisti i namješta stan. Kupio je i veći televizor i stalak za knjige, novi tepih je stavio u dnevni boravak, a nabavio je i prave bosanske kahvenjake, posrebrenu tacnu i šest fildžana. Kad se on i Merima dogovore za sastanak kupit će i cvijeće. Darija mu je poklonila lijep milije, baš mu je bilo prijatno u stanu. Ona će napraviti švedske bule, ako nekad Merima dođe, obećala je.
E jada, okrenu se sve naopako. Darija je slomila nogu. Stara žena ima krhke kosti i pri padu lom je neizbježan. Nije imala rodbine pa joj je Mešak pomagao koliko je mogao. Dobila je njegu od gradske komune, ali sa psom je bilo teško, oni to ne pomažu. Svako jutro prije posla, izvodio je tri psa. Oni jadni, kao da su znali da mu je previše teško, bili su još poslušniji i mili.
Odlučio je da požuri stvari sa Merimom, odnosno sebi je dao u zadatak da će potražiti Ninu.
Na pauzi je zamoli da popričaju. Obećala je dati sve od sebe da se njih dvoje sretnu. Bio je pravo sretan i tako ushićen potrčao kući da izvede pse, ko dijete se radovao.
Dani su bili hladniji i hladniji, šuma ogoljela, on umoran od čekanja Meriminog odgovora. Nisi mogao sresti bilo koga, nigdje žive duše, a kamoli Merimu.
Nina kao da ga je malo izbjegavala.
– Ma pitat ću je danas, pa šta bude da bude, mislio je.
I pitao je, kad je sreo je na dugom tvorničkom hodniku. Odgovor ga je srušio, potpuno oduzeo, kao da ga je udarila mokrom krpom po glavi.
– Nije slobodna, ne može, već ima momka, baš mi je žao.
Nije mu htjela reći šta joj je Merima rekla:
– Osobenjak draga, šeta sa tri psa, gdje mi njega nađe?