tekst: Vanja Škrobica
Nima Splićanina koji ne bi zna špjegat cilu štoriju o povisti svojega grada, o vezi Dioklecijana i sv. Dujma.
Mnogi se slažu da je Dioklecijan, podigavši svoju palaču jušto podno Merjana, gradu da tilo, a sv. Dujam mu je da dušu.
Fiera za blagdan sv. Dujma seže u daleku prošlost. O njoj se može štit u brojnin povisnim spisima i u Spli’skom štatutu. Fiera je uvik jemala bogat virski i svitovni karakter i durala bi cilu šetemanu.
Najsvečanije je uvik uoči blagdana kada se otvara raka sv. Duje i na sam blagdan, 7. svibnja, kada se cili svit iz grada i okolice slije u procesijun. Tek iza virskoga obreda, kreću svitovni šušuri: pazar, pisma, tombula i vatromet.
A mene svaka, pa i ovogodišnja Sudamja, vrati u ditinjstvo. Pantim kad me none vodila u grad i kad bi mi kupila šaku prvi’ kaštelanski’ trišanj. Makar su bile nezrile, guštala san i’ cucat u justima do same špice, tj. koštice. Nije me bilo straj dobit grižu. A one crvenije trišnje u paru, obisila bi na uši i glumila da imam rečine.
Pantin sidu šjoru Nikolinu i nezina kolica s limunadom i oranžadom. Nije bilo plastični’ čašic’, pa san i ja pila, ka i stotinjak judi pri’ mene, iz istoga škorcanoga biloga potića sa cvitnin uzorkon. I nikor se ni zarazija! More bit da nas je sviju čuva sv. Guje.
Šjora Nikolina prodavala je i cukrice, kako san zvala štapicaste sla’ke bonbone u crveno – biloj boji. Sićan se da mi jedne godine none ni tila to kupit.
„Ne moreš sve dobit ča poželiš“, govorila bi, „mogla bi te gušti uzvicjat.“
A kad san zagrintala ka svako tvrdoglavo dite, kupila mi je malu bočicu od cukra u koluru, ne veću od maloga prsta, a u njoj je bija niki lipi, sla’ki sirup. Mirakul!
None je pričala da je šjora Nikolina tamo nidir od Dugopoja… A Dugopoje je, tumačila je, još puno daje od Solina di me jedan put vodila za Malu Gospu… Da Dugopoje! To mi se parilo ka Jamerika. Ko je tad zna da će Dugopoje postat gotovo predgrađe Splita.
None mi nikad ni tila kupit drvenu ‘ticu klepetušu ili drvenoga konja ća je vuka karocu. Govorila je da su to zogatule za muškiće.
Dugo smo se na pazaru zaustavjale kraj trgovaca drvenarije. Uvik se ništo drveno moralo kupit na Sudamju: barilo za ribu, bančic ili žlica, metla, batipan, bruškin, višalica za robu, drvene štipalice, balote, daska za prat robu, maštil, kofa, držalo didi za motiku…
Da ne izgubin običaj, jutros san na Sudamji kupila i skupo platila škartoc prvi’ trišanj.
„Jesu li kaštelanske?“, upitan prodavačicu.
„Jesu. Možda su zanje… Nima više ni trišanj, ni poja. Sve je pokrija asfalt. I urbane vile“.
Odavno me none više ne vodi na Sudamju. I znan da će sad nigdi gori proronjat kad vidi da kupujen ‘ticu klepetušu iako nisam muškić. Ali znan da će joj zacaklit i suza kad kupin balunčic na laštik, baš onaki lipi, šareni, zamotan u krep papir i ispunjen piljevinon, kakvin se nono njoj korteđava.
Želin sve sačuvat u maloj škatuli u donjen škafetinu kantunala. U gornjen škafetinu uvik držin libar koji trenutno čitan, a među njegovin listovima stoji fotografija s nike davne Sudamje. Požutiloj crno – biloj slici manjka jedan kantunić, ali dobro pripoznajen nonu u njezinoj najbojoj šotani koju bi obukla samo za blagdane. Čvrsto mi drži ruku da se ne izgubin meju sviton, a ja bezbrižno ližen jabuku namočenu u cukrani sirup i nabodenu na štapić. Kosa mi vezana bilin fjokićen, a kalcetice od merla sklizle niz noge.
Vrime pasaje, pa za godinu – dvi (ulaskon u Europsku uniju), tih dragih sitnica, sitnica koje su obogaćivale noninu mladost i moje ditinjstvo, više neće biti. Još će niko vrime živit i sjećanja… Niko vrime će živit i ove fotografija…
A onda?