… ili- POŽELIN GRIŠIT S TEBON
.
Vanja Škrobica
sanjan Pariz:
talac san jubavi,
intravenozni ovisnik od tvoji pojubac
od zagrjaja tvoji ruk modar mi je vrat
ne želin se budit:
ja san u Parizu s tebon
ne gnjavi me ni dosadna kiša jesenja
ni raspadnute postole u kaški
studen mi se penje uz škinu
a u meni je vulkan
izriga lavu emocija
erupcija!
jidan san na vitar sa Seine
ča ti se zapleja u ricu kose na čelu
i prekršija pravilo simetrije tvojega lica
priznajen da me ne zanima Louvre
Notre Dame ću ovega puta priskočit
Champs Elysées nije ništa u usporedbi s tvojin pogledon:
u njemu vidin i Aiffelov toranj
i Arc de triomphe
radije ću kisnit s tebon
na bulevaru
recitirat ti Beaudelairea
dok ti imitiraš Aznavoura
nekako slatko izgovaraš
ono francusko “rrrrr”
sva si od radosti
od strasti
poželin grišit s tebon
ruka ti miruje u mojoj
slušan te
a pojma niman o čemu govoriš
prolazniciman nismo čudni
zaljubljeni parov je na svaken kantunu
u bistroiman
prid muzejiman i
na klupama u parkoviman
pijemo iz boce jeftino
francusko vino
malo me zamantalo
nikor svira klavir u zgradi priko puta
a ti me zavodiš:
zabacuješ kosu koketno
čitaš me ka po šoldi
želin stvarnin učinit san
u kojen san u Parizu s tebon
ma nemoćan san prid prolaznosti
ništa nije vječno
ni san
ni mi u njemu