Vanja Škrobica
kako li je lipa litnja kiša!
poza prašine i pota na zvizdanu
tilo lakšnje diše
u maloj, uskoj kali
kroz gurlu se cidi kiša
brzo ispari zgrijana u zraku
pa na kupan o’ krova
i na teplen šaližu
kako je lipa litnja kiša!
žedne ‘tice poletidu na lokve
i bosa dica ‘ladidu tabane u kaški
cviće diže latice pune vode
i pušča nove, mokre vonje
kra’ko se rosa zadrži na tiramoli
i još jedanput raženta bjankariju
kiša, kiša litnja!
znan da ne voliš litnju sparinu
ma ne voliš ni kišu
(ča ti voliš?)
guši te, kažeš, čini ti tjeskobu
a ja guštan gledat mulariju ča
u šporken vodenon kanalu
pušćadu papirnate brodiće
mala flota prema široken oceanu
– tvoj san, kažeš
igran se skrivača s prolazniciman
sakrivena iza koltrine
aquarius: oblaci bižidu nebon
samo su kra’ko jude poškropili
očistili vedute moje ponistre
po kojoj se još cididu kapjice
litnja kiša približila mi je nebo
u šporkoj vodi vrimena
friška arija uliza u kamaru
limes sriće je mal’
zavojnica jubavi je kra’ka
u našu kamaru vraća se ustajala svitlost
sanjat ću kapje ča su davno blistale
na rubu tvoje mokre kose
(skica za sliku)