piše: Ruža Silađev
I’ sela u polje, na putu za Svetu Anu, priko Bivolča i Jugova Polja, na Resanović, pa sve do Tetmana, kad bi dude znale pripovidat… Pripovidale bi od salaša, gazda, biroša i odadžija.
Salaša je bilo nuz drum, veliki i mali. Siromaški i bogati. Rusov salaš, dva Olcerova, Mrčkov, a posli Bročin ka’ su se Mrčkovi zaželjili sela. Dole nuz kanal čelo Maloga i Velikoga Šibovca, Košutov salaš, Makov, a posli Purišin ka’ jim je poginilo dvi divojke u partizana, pa su od zafalne države dobili švapcki salaš. Popin salaš, pa stari i novi crveni Tetmanov.
Više ji nema. Samo je Bročin ko stari didak, kojega su svi napuščali. Stoji, najerita krova, nakinita zida, zaraso u korov, a šljive, višnje i druge voćke skoro podivjale. Obide ga kogod samo s jeseni kad sazriju gunje da ji obere za dunc.
Kadgoda se jako radilo po njiva. Oralo, kopalo i bralo. Čuvali se čopori krava, ovaca i svinja. Torine se pravile. Strnjaki se pasli. Svinjari se frulama dozivali. A, duda je bilo sa obadve strane druma. Ako ji počmeš sapit od sela do Svete Ane uvik bi se pribunijo. Tušta ji je bilo. I crnica i bilica. I naki morgi što smo jim se mi dica radovali i sladili.
U gladni godina kad je kru’ bijo pun pilica, ka’ si se sklanjo od sunca u lad da ne vidiš šta jiš, nuz dude se lakše pojijo. Dica su se smijala gledeći patke sa salaša kad se najidu duda. Stanu se okretat od pijanstva ko šimike na kirbaj! Nisu dude nasradale priviše čak ni od svileni buba kad su se počele u Sonte držat. Samo su se fanj oštetile. Ni Kina jim nije naudila ko što je rat devedeseti godina. One što nisu posičene, ne dadu se još uvik.
Kad bi pripovidale, rekle bi da je najbolja voda u Sonte na Mrčkovomu salašu. Najladnija i najpitkija. Konje u podne ka’ su ljudi vodili na pojilo, morali su zgađat. Polako do đerma, i da nisu priviše vrući i oznojiti. Je’ se mogu lako naladit. O’ma jednu duž dalje, ka doroslovačke šume, na Gajtanovomu salašu konji nisu tili pit. Duž od Bročina salaša stojo je križ. Narod se prikrsti, pomoli i nastavi radit. Niko ga je srušijo.
Što bliže prama svete Ane sve viši brig biva, a najveći na krstopuću di se sastaju tri atara. Sonćancki, militićki i gomboški. Otuda se vidi cila Sonta, sve do Vandlova kaštela na jugu i Greberove fabrike na zapadu. Iza leđi Militić. Još se sićamo „Prije“ iz Militića. Dolazila u Sontu pri i potli i za vrime drugoga rata.Tiskala je u kolica sapune za pranje.
– Ajte, žene, evo sapuna za kućine! Sapun za pranje, sapun za kućine..! Povismo kućina, po kile sapuna.
Bilo je u Militiću i lipi sveti prilika za kupit. Bilo je i cigala za palac veći od današnji. I sad kad rušimo štogoda staro naidemo na dobro očuvanu militićku ciglu. Sa live strane Gomboš. Tu smo išli kiselit konoplju. Davno u selu je bijo i majstor za molovane pregače i za krpe. Isprid vidiš priko. Vidiš ‘Rvacku.
Tu pribiva sveta Ana. U šipragu od bagrama. Ko u pećine. Sve je okolo zaraslo, samo je ugazita stazica i puket suvoga cvita isprid Raspeća, svidok da još niko dolazi. Kažu da je prvo bijo drveni kip Svete Ane. Ka’ je izgorijo podigo narod kapelicu od lipi žuti ciglica i kameno Raspeće 1922 godine. Od Kapelice nema ni traga. Još je trajala do pedeset i nike. Dilovi Raspeća su još tu. Visi Isus brez glave, ruku i nogu. Iskidali niki što su mogli. Mada više nema ni kipa, ni kapelice svete Ane, ko da je i tu. Još živi u naši sićanja. Kopu se kukuruzi, beru se, kosi žito, siče konoplja, vadi repa… Ta nije bilo podneva da nas mater, jel otac, jel ko drugi od stariji ne dovede na molitvu kod svete Ane.
– Vidiš, Tuno, Ivo…Eva, Marice… To je baka Isusova.
I ubardali za cili život. Svaki koji projde ako je muški skiniće šešir i prikrstit se. Ako je žencka izmoliće makar jedan Očenaš. Sveta Ana je u svakake pomoći bila. Dida Ada Fajferov je umro četrdeset pete prošloga vika. Pripovido je kako mu je mater ležala godinu dana u krevetu. Jedne noći je sanjala da je bolesna zoto što je pekla kru’ na Svetu Anu. Onda su natovarili ženu na kola, upregli konje i pravac na svetu Anu. Žena se is koli izmolila. I odjedamt se digla i na noge svoje stala.
Stari ljudi su i vako pripovidali. “Ako ciloga lita nije bilo muva, Ana će ji zacigurno donet. Ona nosi puno krilo muva i u taj dan ji prospe iz krila.“
Ana, kod nas rado davano ime. Ana Tošina, Ana Rakina, Ana Topalova, Ana Galgina, Ana Rotkvina, Ana Sondina, Ana Djanina, Ana Grcina, Ana Sobolankina….Dok su male zovemo ji: Ankice. Kad narastu budu Ane. A kad se na nji srdimo kažemo jim: Anka.
A, sve one i njevi rodovi i dobri, na svetu Anu još i dandanas, napunu crkvu svetoga Lovre u našemu selu.
U Sonte, jula 2006.