Ivan Dobra Žirjanin
Društvo moje, da ti se pofalin,
pronaša san evo novu curu,
svaku malo ona me talari;
mobitelon zove svaku uru.
Uvik kaže ja san samo bizi;
da bus čeka jer kar joj ni prima,
da je doma i da često šizi,
il’ da joj se prikoviše drima.
Još mi kaže oduvik san ti brok,
pa mi šapne sad san kratkih gaća,
pa mi vikne i pije mi se štok,
pa se vidi kakav joj je ćaća.
A ni mati neće joj bit bolja?
Za takvu me ni familju briga,
stog mi odma pobigla je volja:
jer i njoj se prikoviše friga!
Ona nikad ni vrimena nima,
a želi mi postat moja žena,
a k tomu još šizi, pije, drima…
Ej, udala ta bi se malena!
Društvo moje, čuješ li me sada?
Želin ti se s veseljen pofalit,
da i prez te curetine valjda
isto sritno ja moren ostarit.