(fuga, lat. bijeg, instrumentalna, vokalna ili vokalno-instrumentalna jednostavačna skladba…)
Vanja Škrobica
pantin jedan sunčani dan
u studenon nike davne godine
bija je to – blagoslovjen dan
o, da bar ti dan
ostane zauvik
i nikad ne izblidi
jerbo san ga dilila
s onima koje volin
(a danas su niki od nji’ daleko od mene)
sićan se da se sunce
caklilo u kapi lista masline
lagano jugo je granu zatreslo i kapja mi pala
na čelo
naš razgovor i smij
zvonija je
od podanka do vrja Ograde
bija je vas u bojan zrile i teple jeseni
i izmiša se s pivanjen
nike tice na susidnoj vlaki
brali smo masline u traversu
a onda iskrećali u sakete
brojili smo varićake
blagoslivljali bogatstvo
koje, možda, nismo
meritali
bilo je toliko da, onako umorni i štufi, u sebi požalismo
ča je puno rodilo
u po dana je pala marenda
pod najvećon maslinon
rukon smo kidali
babinu pogaču i u sredinu pupe mećali slanu srdelu
a prid nama more
bonaca
di koji, di koji, kajić na caklenoj modroj površini
prid odlazak smo brali
likovite trave: kaduju i rutu
i kušali zrile crljene smriške
sve je bilo skladno
u toj jesenjoj fugi:
obitelj na okupu,
na stini suhozida
odmorija se probuđeni skakavac,
slavilo je podnevno zvono
s kampanela
ka da je toga dneva
raj saša meju masline
na našu Ogradu
i svoju Providnost
zanavik ostavija
pod svaku tapinu
i u – mene
možda su mi zato partence
mojih dragi’ kasnije
parile strašne
ali taj dan, ta jesenja fuga,
upisani su u meni
ka hijeroglifi
(dugo)vječnosti
i danas je sličan tepli dan
manta lagano jugo
masline su obrane
toćadu se u moru
u karatilu
sve se čini isto, a nije
drugačija je danas
fuga jesenja
2018.