piše: Marko Jareb
Taj profesor je predavao zemljopis. Na ploči smo morali znati crtati kontinente i onda kad bi nacrtali, profesor bi nešto pitao o tom kontinentu te ako učenik ne bi znao, on bi rekao, pa tu ti sve piše.
Sve što bi govorio to bi pisao na ploču, mi bismo to prepisivali u bilježnicu i iz toga učili. Ispisao bi cijelu ploču. Svaki je učenik imao vremena sve prepisati u bilježnicu. Kad bi pitao i ako ne bismo nešto rekli što smo zapisali u bilježnicu on bi samo govorio, još, još, još.
Jednom je jedan učenik dok je on pisao po ploči rekao, profesore ništa se ne vidi što piše na ploči, a on mu je odgovorio, ove krede danas ništa ne valjaju, jer on nije osjetio kako mu je kreda došla do kraja, pa je više po ploči pisao prstom negoli kredom.
Kada je jednom iznenada pitao dvojicu učenika koji se nisu baš najbolje spremili za tada, a prethodno su imali dobre ocjene kod njega, rekao im je, prvome koji je nešto više znao od drugoga, ti si pao s konja na magarca, a drugome, ti nisi s konja pao na magarca nego na rep od magarca.
Je li mi danas u cijelome svijetu žanjemo ono što smo posijali, kako bi rekao profesor na početku teksta?
Koliko će to trajati?
Ima li tome kraja?