Manuela Bareta
Trebaš znati živjeti
I nositi…
Kaže mi ona
Kojoj su brazde
Već odavno duboke
A pogled nekako dalek
Odsutan i tup
Neka ti budu protočne uši
Opetuje ona
Opet ispočẽla
Kao da misli
Da je nisam čula
Nit’ razumjela
A čujem je i onda
Kad ne prozbori ništa
Zaglušujuća njena je tišina
Vidim joj bolan pogled
Kojim miluje
Moju
Samoću
A misli…
One vrludaju
Zbore jekom
Moje nutrine
Bolne od jeke
Koja vraća se
Prazna nedorečena
Bolna za uši
Osjetljive na zvuk
Kojeg iščekujem željno
Godinama
Pogleda pomalo
Odsutnog i tupog
Poput njenog
Što opetovano
Ponavlja
Pravila življenja