Ivan Dobra Žirjanin
Moglo bi se trevit da nikog zavolin
ka’ do tebe dojden, moja lipa valo;
ka’ umornu dušu ja svoju otvorin
i legnen na njidra i na tvoje žalo?
.
Usni’ ću ja tada Veneru modrina,
taj pupoljak cvita, moju leptiricu,
jer je za me ona jedina vedrina,
jer je za me ona sunce na mom licu.
Pasalo proliće, došla je vrućina,
zeleni se eno i poslidnja sliva,
u hlad san se maka; užgala se stina,
pa i riba, vidin, u dubini pliva,
a ja san i dalje kaj stara mirina
i jopet san evo u pustoš zapliva!