piše: Ivan Dobra Žirjanin
Kroz ponistru viri dnevun i misecun,
a živci joj, idnoj, kaj napete strune:
Salpaje li vrše ol’ još stišće bocun?
Na tuvernu pljuca i marete kune.
.
Bar da joj je znati ka’ će priko praga?
Ma di se ingalja? I na kog sa’ laje?
Pa naglo protrne: da nije, do vraga,
s nikun u postelji ka’ za njun ne haje?!
A un, vas promrza, u porat se vraća
i, prokljinjuć pošte, vezuje barbetu.
Hodija je na Krug di mu je i ćaća…
Nu, komu je unda učinija šćetu?
Tekar sada vidi da je prazni’ šaka
dok mu štumak črči poput ‘nog črčaka!