Ivan Dobra Žirjanin
Ja nikoga niman sada
da bi s manu dilija bol
i da s manu, kaj nekada,
iza posla, sidne za stol.
U srcu se tuga svila,
a duša mi puna zdrače:
otišla je moja víla;
sve u meni, evo, plače.
Ča će donit novo sutra?
Ili onaj drugi dan?
O, di li su ona jutra
ka’ su tice krele moj san?
Ča mi moru zvizde reći:
ima l’ za me jošće sriće?
Znan: život će dalje teći,
cviće cvitat u proliće.
Al’ i ja ću ispočetka.
Uz mene je Bog s visina.
Ako li me anđel čeka,
sa srca će pasti stina.