Željko Klindžić
ništa ne radim.
čak mi se ni misli ne pomiču.
čekam da svane novi dan.
lažem da nikada ne lažem.
ali nikada ne lažem da lažem.
da mi je već odavno svejedno.
a nije mi uopće svejedno.
da me netko, gore, čuva i brani.
er me nitko ne može sačuvati od mene.
jer me više nema na ovom svijetu.
a možda nisam ovdje ni trebao biti.
što ako je mašta tek varka.
a ne možda jedina nada i spas.
jer nade možda uopće i nema.
a ni pomoći možda nema više.
možda je ipak nada tek mašta.
putovanje u nigdje koje nema kraja.
tražiš sebe u sebi, a nema te više.
lažeš sebi da sebe opet prepoznaješ.
a dobro poznaješ sve svoje greške.
i ništa te možda zato i neće spasiti.
tišina će izgleda trajati 200 godina.
tako je lako biti star a biti mlad.
a tako je teško, jer nje više nema.
da se vrati sa suncem na njenom licu.
a bila je tu, sa suncem na svojem licu.
ja sam u njoj budio njeno sunce.
sada je više nemam, a ni njenog sunca.
čekat ću. ali znam neće doći više.
tome ni 200 godina čekanja ne pomaže.
ni jutro mi možda neće reći dobar dan.
ostaje mi samo danu pomoći probuditi se.
i reći mu: dobro jutro, svanulo je
možda bude i sunca. ne volim mrak…
Wanderer
Find me in The Rain
Slavonski Brod 10.11.2010