piše: Ivan Tumbas
U nebo vapijući uzdahi, nažuljeni prsti od očenaša, ukočenost trepavice od poniknuti pogleda, pa čitava berza pogodbi ja tebi, ti meni! Svi oće da njim se molitve prid oblakom želja usliše na nebu ostvarenja. Kunu se svi u poštenje.
Jeto, političari su spremni da se odreknu svi dosadašnji lažni obećanja, a sve čerez novi, sad stvarni i istinski.
Doprle tako molitve i kukumavke sve do nebeski dvorova. A anđeli, sekretari i pisari već počupali svoje perje iz repova pa sad prišli i na krila da naprave pisaljke. Siroma Svevišnji gleda to pa će:
„Dosad sam gledo velike narode, ajd sad da pogledam i male.“
Uzme povećavajuće caklo, kad tamo Bunjevci, al u sedam šintriga razdiljeni, a moždar i više. Zovne Gavru, glavnog fiškala:
„Ajde, Gavro moj virni, raportiraj!“
„Si šefe! To ti je jedan zdravo tvrdoglav narod. Turci nisu znali šta š njima pa ji poslali nuz planinu u dolinu. Duša njim omekšala al glava postala još tvrđa. Zaboravili su otkaleg su a ne znadu di će!“
“Hu, hu! pernati moj prijatelju. Osedlaj mi prvi oblak pa da se svojim očima uvirim.“
„Si šefe!“ I osedla mu oblak.
Brzinom vitra dođe Svevišnji u varos Subaticu, baš porid varoške kuće. Šalom ji pozdravi:
„Šta to radite dobri ljudi?“
„Ti to smatraš šalom dok mi ovaj otima goluba sa varoškog torana kojeg sam ja uvatio!”
Svevišnji se nasmiši, blagoslovi kontejner, te se najedared stvori tušta očupani pivaca:
„Tako da se nećete morat svađat čerez rane“.
„Al imade nas tušta.“
Frtalj puno čeljadi ne izrađeni i dospiveni čeljadi side u stanovima i glede gori u nebo. Di su ti eno tamo, što zamislili Svevišnji sve ispuni želje. Potom krene put bolnice. Kad tamo, velika saobraćajna nesrića, sa puno mrtvi. Pita Svevišnji di nose ove unesrićene.
„Pa u mrtvačnicu, di bi?“ odbrusi jedan funeroš (grobar).
Ajd Svevišnji za njim. Kad tamo, mrtvačnica puna. Svevišnji se sažali pa veli:
„Kako je Lazo usto, iđite i vi kućama svojim!“
„Al’ ja sam gladan,“ proštenja jedan bivši pokojnik, a mršav ko varoška kasa.
„Imaćeš kruva,“ veli Svevišnji, ako ti uskrati propast će!
Imo je Svevišnji tu i tamo još divana na putu do bunjevački uparoženi avlija. Tijo je da njim razvali tačke od ograde, keči vrataca i tarabe te da njim kaže otkaleg su i kud triba da iđu.
Dok je čeko na semaforu opkole ga udbaši, pa i obični panduri, a tek fiškali. Rodbina uskrsli bisni čerez propalog nasliđa. Funeroši (grobari) tešu križ od gelegunje, jel ako se vako nastavi, odu u stečaj. Privatni pekari se boje da ne blagoslovi „Fidelinku.“ Imlekovci preventivno traže zabranu blagoslova salašarski krava.
Vidi Svevišnji da je tu Lucifer debelo umišo prste, pa zvižne svetom Iliji:
„Dokasaj arabere Ileš.“
S plamenim šestopregom, žestinom vitra, krenu. Uskoči Svevišnji u taljige pa kroz varoš.
Baš kod Ćurine krivine spazi bunjevačke čelnike pa njim dovikne:
„Kad se spoznate otkaleg ste i di ćete, znaćete ko ste!“
Uto Ilija ošajdari arabere compovom pa kerskim flasterom na Šandorsku kapiju, pravac u nebeske dvore.
I tako, esapim ti on, neće skoro Svevišnji međ Bunjevce!