tekst: Ivan Tumbas
Kako je Felo rastao, sve je bijo ružniji, al i blendaviji. Ništa on nije čestito uradio, nit je propušto priliku da kome napakosti. A dobro je znao da će na koncu biti ben. Starije žene iz komšiluka, kad su ga vidile, krstile se i zavrćale očima prema nebu, ko god zaklana šilježad – ovce, govoreći: „Bože, ako do sad nisi poslo antikrista na zemlju, onda je Felo Kurpecov snaš Cilin zacigurno antikrist“.
Prva komšinca snaš Roza Morkanka je bila bisna najeg.
Pa kako i nebi ?
Zajutra napravila žena tarane i to fajin. Skinila s košare vrata i metnila na koraće pod zabat, tamo kod košinjca. Prostrla po vratima bili čaršap i to ne makar kaki, nego onaj iz ćerinog štafira, pa po njim rasula taranu da se suši.
U to naiđe Felo kroz avliju i pita ga snaš Roza jel bi tio očistit košinjac. Oće Felo, al damu snaš Roza plati oma. Traži Felo dva dinara, al snaš Roza neda više od po.
Pogađali se oni i pogode se za jedan dinar, al Felo oće unaprid da mu plati snaš Roza, al ona neće damu plati unaprid, Felo dosadan i navaljiva, pa nakraju iskamči po dinara unaprid a ostalo kad završi poso. Uzme Felo jedan stari vajling, natovari na tragač i krene prema košinjcu. Lopatu je našo kod svinjaka, a korovsku metlu u košari pod slimenom.
Prođe to tako tri frtalja sata dok se Felo nije latio posla. Snaš Rozi dosadilo čekat, pa legla da pravi podne. Blilo je to nikako posli risa, prid vršidbu.
Očistio Felo košinjac, onako s većeg. Lopatu i metlu metnio kroz budže pa će oturat tragač na đubre. U to spazi taranu. Sva se žuti na suncu, ta kazali bi ko dukat. Nije snaš Roza žalila jaja kad je zakuvavala, a i na nov prokat je trla.
Feli tarana sve oči bode, ne čerez tog što je žuta, već zato što on nije volio taranu.
Uzme ti Felo dvi pregršti prava ispod listava i vražiji se nasmije pa baci na taranu i biž priko mrginja. Nije ni čeko drugi po krajcara kako su se pogodili. A kad je to vidila snaš Roza, sirota i plakala je, a tako je bila bisna da je sve groznica tresla. Kad se malo smirila, keceljom je otrla suze, ni pet ni šest, uputi se priko kod snaš Cile. Još s taraba, brez „Faljen Isus“ počme ružit Felu i tužit se njegovoj materi čerez svoje tarane.
Felo kad je čuo, oma uteko za čardak, a snaš Cili nezgodno, pa će starijem sinu; „Vranje, uvati Felu, paga dobro izdevetaj. Ta čuješ šta je taj uradijo! O sirota snaš Roza! Pa, u Felu je sav vrag ušo“.
Vranje je bio već dobar klinco od šesnastak godina, dosta visok i žilav, a Felo je bio desetek godina, mali i krivonog. Potrk Vranje za mlađim bratom oko čardaka. Biži Felo ko da ga vilama bodu. Ko zna, možda ga Vranje na bi ni uvatio da se Felo nije okliznio i pao baš nikako prid vrata od čardaka. Tu ga Vranje slepta i udri po turu.
Urliče Felo ko da ga živog deru. Uzbunijo se i stric Losko, koji je u čardaku mrvijo kuruze na nazubanom stočiću. On je samo čuo Felinu dreku, al siroma nije vidio. Oslipio je prija dvadesetak godina kad mu čaplja, koju je uvatio u dolu, izbila jedno oko, a na drugo, kažu, nikad ni vidio nije.
Počme stric Losko bacat klipove na Labanca, jel je pomislio da je ker počo kidat Felu. Mislio je siroma da je Felo dražio kera, koji je bijo vezan pod čardakom. Tako stric Losko klipom pogodi u glavu dida Josu, koji se baš trgo na tu silnu galamu, a prije tog je drimucko na šamedli. Ispadne mu lula iz usta, a sa glave padne šešir, koji mu je još pokojni Pajica kupio za vinčanje. „Az apoštolat!“ vikne dida Joso, (to je bila njegova omiljena pcovka). Maši se višnjovca i zamane prema Vranji. A iz petnih žila je zamanijo i misto Vranje odvali snaš Rozu malo višlje debelog mesa.
Ona je baš stigla da pomogne Feli. Ta, sažalila se na nesritnika kad je čula kako urliče. Snaš Roza se tako poplašila, a i zabolilo je da joj oma prokuvo trbu. Brez „Zbogom „ se uputila prema tarabama sitnim koračajima. Još isto posli podne prostrla je friško oprane svoje skute.
Ja nako sa salaša.