Kitana Žižić
Ovih dana sam ponovno progledala.
Kad sam shvatila da mi ni sjedenje
U prvom redu kina više ne pomaže
Otišla sam konačno po nove očale.
Zbog pogoršanog vida na daljinu
Kod kuće ispred televizora
Sad sam mogla ukloniti stolicu
Ispred kauča tik do TV ekrana.
Ali vidi vraga!
Iznova problem s naočalama!
Već trećeg dana od korištenja.
Opet se slika zamutila.
Preneražena i zdvojna,
Uzimam deterdžent i toplu vodu,
Brišem brižno naočale
Sve dok po boji okvira ne shvatih
Da mi u rukama nisu nove, već stare.
Ah te godine pozne
Koliko donose zbunjoze…
Kad slova iz knjiga zaplešu tango,
U ušima zašumi more glasom Crnog Orfeja,
Ne čuješ jasno što sama govoriš,
Stalno si u potrazi za nečim odloženim tamo,
Gdje treba biti, ali očito je da nije…
Hrvaš se s iluzijom života
Koja se rasplinjava u prostoru,
Ruka te ne sluša od prve,
Već se naredbe s odmakom ispravno obave,
Sviće ti da zrele su godine u pozne urasle.
Ah te godine pozne
Samo donose zbunjoze…