Marija Lučić
Ti, plavo more u više nijansi,
što dijeliš se u bojama svojim,
u galopu ruke svoje širiš,
k meni hitaš.
Zastaneš pa se opet zaletiš,
šumeći se pjeniš.
I dok se sudaraš u plavom
i sve grliš u njegovom spektru
bajnom, zoveš me: “Daj kreni,
dođi, bliže k meni!”
Oj, more, i kad u kasu žale
goniš i ničeg se ne bojiš,
prilazim ti na klimavim
nogama svojim.
U skoku te izbliza grlim,
ljubim, pa zaronim
da se oplavim,
tobom obojim.
Pokradem ti sve tvoje boje
i sve ostade tvoje,
oj, more, plavo moje.