Prvonagrađena priča s ovogodišnjeg Hrvatskog sabora kulture.
autorica: Jelena Stanojčić
Kad se moj čo’ek zadnji put vratio kući iz Njemačke gdje je radio veli on meni zašto se ti ženo ne bi spremila i pošla sa mnom u Njemačku, tako ćemo prije zaraditi pare da se odvojimo iz te zajednice i da počnemo samostalno. Kad je on to meni reko nisam cijelu noć oka sklopila. Kako ću, jadna, ostavit njih dvoje, još su maleni, svu noć sam mislila.
Čo’ek je trebo krenit nazad za sedam dana, a preda me stavio težak zadatak. Svaki dan on mene priupita: jesil ženo šta riješila?
A što ću riješiti kažem ja njemu, nije to ko otići kod Drage po namirnice. To ti je otići u Njemačku đe se putuje po tri dana. To je daleko, a ja ni na kakav dalek put nisam išla iako sam prešla tridesetu. Nije da ja ne bi išla za svojim čo’ekom, još smo mladi, nisu djeca tako malena, ali bome nisu ni velika: osam i jedanest godina.
Kaže on meni, pa nismo ni prvi ni zadnji koji ćemo ostaviti djecu kod babe i đeda. Oni su još u snazi i mogu se brinuti o njima. A ima tu na selu još takve djece poput njih dvoje. To je samo dvije -tri godine, da zaradimo za kuću i vraćamo se. Slaćemo im marke, ništa njima neće falit. U Njemačkoj odma možeš počet raditi, već sam se ja raspito u restoranu đe jedemo. I rekli su nek ona samo dođe, biće posla za nju. Jel zna prati suđe, zna, kažem ja, jel zna gulit krompir, zna – i više od toga. Dobro kaže gazda, ako zna nek dođe radit.
To je bilo 1970. godine, i tad su ljudi sa ovih naših prostora iz Bosne, masovno odlazili u Njemačku za poslom, dobro se moglo zaraditi, pet puta više nego ovdje kod nas. Ljudi bi već nakon dvije – tri godine počeli praviti kuće katnice a u tim obiteljima živilo se bolje.
Mučim se ja tako sve te dane da donesem odluku i na kraju velim čo’eku da ja ne mogu ići nit znam jezik, nit djecu mogu ostavit, odi ti zaradićeš, uštedićemo , a on mene onda poče nagovarat: ajde ženo, brzo će to sve proći, a kad oboje budemo radili, brže ćemo se vratiti, nisu djeca male bebe, nisi ni prva, a ni zadnja koja će u Njemačku. Za Švabu nije bitno znaš li pričati, nego jel oćeš raditi, jesil vrijedna.
Opet on meni tu napravi pomutnju u glavi, a ja opet cijelu noć nikako oka sklopiti, a onda ujutro odma mu velim: idem pa kud puklo da puklo.
Mislila sam cijelu noć ovako: idem i ja pa ćemo više zaraditi, ima on pravo, četri ruke su četri, dva čeljadeta uvijek više more zaraditi nego jedno, a kad zaradimo odma se vraćamo pa ćemo se odvojiti od svekra i svekrve, od njegovog brata i žene i njihove djece, od svih njih. Bićemo sami pod svojim krovom. Kad god sam pomislila na to da ćemo biti sami sa djecom, odma bi istog časa dobila želju da idem u tu Njemačku bez obzira gdje je. Ako će rad u njoj donijeti blagostanje o kojem svi pričaju, onda idem i ja. Brzo će to proći, dvije tri godine, nije to ništa. A nije ni da nećemo dolaziti za to vrijeme. Dolazićemo, donositi djeci svašta, imaće sve što požele. Moraš se malo i žrtvovati da bi poslije živio bolje, jel tako? I tako ja samu sebe ohrabrim, a i mužu bi drago kad sam mu rekla.
Ta zadnja dva dana pred put dok sam pakirala kofere, opet mi došlo teško. Spojili se i dan i noć u brigi. Već je oboje djece išlo u školu, sami učili nisi ih trebo nagoniti. Ali, sad ostaju s đedom i babom, sa svima njima, kako će sve to ići sam bog zna. Dan pred put došlo mi opet da odustanem, da kažem čo’eku da ne mogu i gotovo. Po noći, onako budna sve mislim, kud ja to idem, kakvu sam ja to odluku donijela, a onda me on opet osokoli: – Daj ženo ne ostaju sami, puna je kuća čeljadi, puno je selo takve djece koja su sa babom i đedom ostala.
Onda i baba kaže sutradan, a bila je dobra ta moja svekrva, što se bona brigaš, nisu oni više mali, mi smo svi tu da se brinemo o njima. Učiti sami znaju, kruva ima, a za drugo ćemo lako.
Tu ona mene malo umiri, bilo mi je pravo lakše, al opet kad je došlo vrijeme da se pozdravim s djecom, jedva sam se suzdržavala da ne zaplačem pred njima, rekla sam ode maja s tajom donijeti puno bombona i svega, a nisam bila sigurna ni tad kad sam to govorila oćul izać iz dvorišta, ili ću svu tu muku odlaska presjeći i reći da ne idem, niko mi ništa nemore. A rekla sam da ćemo se brzo vratiti, tako sam im rekla, a djeca ko djeca, nisu plakali, nego su zapitkivali o tim bombonima koje sam im obećala donijeti kad budem dolazila.
Kad sam zamakla iza kuće suze su samo potekle. Ja sa čo’ekom idem naprijed, a noge bi najradnije potrčale nazad. I tako skoro pola puta do Njemačke. Muž govori nek se smirim, a ja nikako ne mogu. Uguši me nešto u prsima, udavi u grlu.
Kad ono, sinko moj, nije prošlo ni dva mjeseca kako smo došli u Njemačku, stiže nam telegram. U to vrijeme nije bilo da nazoveš na telefon, dopisivali smo se, pismo tamo, pismo amo. A kad dođe telegram, onda se radi o nečem ozbiljnom.
U telegramu ništa ne piše o čemu se radi niti što se desilo, samo „dođite hitno kući, nije dobro“. Mene odma nešto presjeklo posred stomaka, pomislila sam na djecu, al muž me utješi i reče sigurno je starom nešto bilo znaš da u zadnje vrijeme pobolijeva. Jest, tako je, složila sam se ja isti čas i počela vjerovati u to. Čak sam si pred očima imala sliku svekra kako dugo kašlje, kako se zagrcne, naročito kad povuče dim one škije.
Spremimo se mi nabrzinu, ja uzela nešto crnine i prvim vlakom se uputimo za Doboj, a od Doboja je bio neki autobus do našeg mjesta, pa onda pješke. Dugo se vozilo, moj sinko, nije ko sad, a u mojim mislima stalno lete ispred očiju slike svekra i svekrve i ničije druge. Od njih dvoga se jednom nešto desilo, garant. Izađemo mi iz tog starog autobusa koji nas je jedva dovezao do našeg mjesta, kad vidimo svi nas nekako čudno pogledavaju i odma skrenu pogled. Što je ovom narodu, kažem ja čo’eku, a on meni kaže što te briga za narod, trebamo mi gledati kako ćemo odavde do kuće. Ali pravo se iznenadimo kad smo ugledali susjeda Peru kako nas čeka s konjima i kolima.
Ide on prema nama i kaže penjite se, idemo. Mi njega pitamo što se desilo, jel neko umro, a on ništa ne odgovara, samo veli sve ćete vidjeti. I samo govori da se protiv božje volje ne more. Ja njemu opet, ajde Pero reci, i tako ćemo uskoro saznati, a on ništa. Neće da kaže, škrt je na riječima ko nikad.
Priča Pero ali sve nedovršeno, sve u nekakvim šiframa. Ja velim čo’eku što je Peri ko da je skreno, a on reče da je dobro da je došo pred nas jer kako bi pješke sa ovim stvarima.
Približavamo se mi kući, al iz daljine vidimo dvorište puno ljudi. Nije dobro, velim ja mom čo’eku što se toliki svijet skupio pred kućom. Izađemo mi iz tih konjskih kola, ja krenem, al sve mi noge klecaju, neko veliko zlo se desilo, pomislim na djecu, tražim ih pogledom među tim ljudima, njih nigdje, prilazi nam doktor i veli da se smirimo i daje nam da nešto popijemo, oboma. Što se desilo, zapomažem ja iz sveg glasa, pitam svekra i svekrvu koji isto tako zapomažu, živi i zdravi. Poletim u kuću, đe su mi djeca vičem, Pavooooo, Katoooo đe ste, djecooooo, ne vidim ni jedno, neke ruke me grabe, potežu, ja se otimam, zapomažem, vičem jeste li obećali da ćete ih čuvati, đe su mi djeca, uletim u sobu, a ono nasred sobe lijes, a u njemu moj Pavo.
Više se ničeg ne sjećam, ni sprovoda ni ičega, ni kako sam to preživjela, sjećam se samo bolnice…
Sjećam se onih sivih zidova i moje tuge koja je bila veća od svega što sam dotad doživjela, iočemu znala. Ni jaukati nisam mogla, ko predmet sam ležala u onom krevetu, dok počnem jaukati i dozivati Pavu oni meni odma ‘njekciju. I tako mjesec dana. Bila sam mršava ko grana, samo kost i koža. ‘Ranili su me na one cjevčice. Svašta živ čo’ek pretrpi i mora dalje živit. Nemere živ u zemlju.
Ostala mi je još ova kći što sjedi ovdje sa mnom u vlaku. Ona je bila starija od Pave. Žao mi je i nje, i ona je puno ko dijete ispaštala zbog tog belaja.
Poslije sam ja rodila još jedno muško dijete i dala mu ime Pavo, po mome Pavi koga je grom ubio. Ne znam kako se moj drugi Pavo rodio krupan, a ja bila kost i koža. On je sad u Njemačkoj, duša moja. Ne javlja se, ne znam što se naljutio. A mene srce boli, evo sad idem u Njemačku, moram ga pitati i razgovarati s njim, od onda nisam nikad više otišla u tu Njemačku do sad. Čo’ek mi umro prije reda, i njega je satrla ta tuga. Imam samo ovu ćer i svoga brata i moga Pavu. Brat je dobar, i on je isto u Njemačkoj, često mi dođe, obiđe, ostavi para, kaže evo ti za drva i za sve što ti treba, ne smiješ ni u čemu oskudijevati. A moj Pavo ništa. Da mi je samo znati što se ljuti, pa nek sutra umrem.
Kad ja vako govorim, onda ćeri bude žao, kao da se malo ljuti na mene, veli da me Pavo nije zaboravio i da sam ja njih pomiješala, i da je onaj što mislim da je moj brat, ustvari Pavo. A to nemere bit. I još veli da sam ja to sebi uturila u glavu, a da to nije tako. Tako meni govori moja Kata, oči moje, a ja njoj onda kažem nek pođe sa mnom u Njemačku, pa da pronađemo Pavu. Izgubila sam ga idući u Njemačku, a sad se vraćam da ga pronađem. I stalno mi je na pameti kako ga je ubio grom ispod onog stabla kad se sklonio od pljuska.