piše: Sanja Rotim
Čula žaba da će u dvorcu bal praviti, baš se i njoj ide tamo se isplesati. Obula žaba štiklice, stavila oglicu i naušnice, obukla haljinu na šljokice.
Druge žabe joj kažu:
“Pa nije to za žabe ples”, ali kad to ona čuje, uhvati je bijes.
“Skačite vi po močvari, mene čekaju kraljevski dvori.”
Tako žaba sva važna došla nepozvana do aristokratskog salona.
Na ulazu joj kažu:
“Nije ovo žablji bal, niti maskenbal”.
Ali kad je već došla do dvorskog salona, pustiše je da se ispleše i ona. Divila se tako žaba lusterima od kristala, toliko ornamentala, slikama na zidu, mozaiku na podu. Dala se žabica na ples, bio je to pravi urnebes.
“Baš sam sretnica”, pomisli, “evo me k’o grofica.”
Ali poslije pola sata počelo je žabici ponestajati zraka, sjeti se močvare svoje i njezine zelene boje, pa u salonu pozdravi sve i izmigolji se. Zavitlja štikle, rastrgnu ogrlicu, skide hitro elegantnu haljinicu i trkom pobježe u svoju močvaricu.
Pitaju je druge žabe:
“Što bi od bala?”, a ona na to mudro odgovara:
“Ma kakav bal, to je bila samo šala”.